Menu

Дијалог између композитора и извођања VI | Размишљања оних који су преживели корону | Александар Дамњановић и Jоко Канеко

Дијалог између композитора и извођања VI  Размишљања оних који су преживели корону  

Александар Дамњановић и Jоко Канеко 

>>>Разговори између композитора и извођача
>>> Japanese
>>> French 

Jоко Канеко (Ј. К.) 

Кад нам је у марту 2020. године најављена реч „затварање“, реч која нам је до тада била непозната у смислу који ће попримити тог тренутка, и када су нам били наметнути крајње строги услови (високе новчане казне у случају недозвољеног напуштања свог боравишта), када су снови и планови бројних младих музичара били срушени (уметнички курсеви, међународне размене, први професионални ангажмани …), наш свакодневни живот је био сасвим поремећен, било да се ради о основним грађанским правима за које смо мислили да су неприкосновени (као што су слобода кретања, породични скупови или дружење са пријатељима, заједнички оброци, па чак и обичан загрљај) : било је то право ратно стање, рат против опасног вируса … нешто невиђено. 

За човечанство, које се навикло да буде освајач, које се спремало да путује на планету Марс, или да повери свој мозак ономе што се назива «вештачкоа интелигенција» и роботизација, било је иронично констатовати да ниједна од модерних и свемоћних технологија, као што су нуклеарна енергија или или бакретиололошко и хемијско оружје, не могу да изађу на крај са овим вирусом. Тај раскорак између џиновских амбиција технологије коју је човек измислио и снаге овог невидљивог вируса је био запрепашћујући. 

Бројни су били они који су то доживели као Божју казну, и скоро замерили верницима њихову веру. Имам утисак да ће од сада за сваког он нас постојати време „пре“ и време „после“ короне, за сваку особу као и за све државе на свету. Да ће то променити наш поглед на свет, чак и наш поглед на овај „рат“ који још увек није завршен. 

 

Александар Дамњановић (А. Д.)  

Слажем се са твојим изненађењем, чак запрепашћењем, кад видимо до које мере смо немоћни пред епидемијом грипа, док истовремено замишљамо међуплентарне планове … Тако можемо да видимо до које мере су људи слаби (бар они који то признају)  и до које мере би требало да буду скромни. Од када је човек постављен у средиште васељене, у време Ренесансе, његова гордост непрестано расте … без обзира што га судбина редовно подсећа на његову ситуацију  : и заиста, ми сваке године имамо земљотресе, поплаве, огромне шумске пожаре … (и како се не подсетити, у овој ситуацији, онога што се десило у Фукушими) које нас непрестано подсећају на наше овоземаљске слабости, док ми покушавамо да лебдимо по стратосферама наших снова.  

 

 Ј. К.  

Будући да су нас обузели страх и запрепашћење, наш први рефлекс у овој ситуацији (у поређењу са Јапаном, где је у то време, 2020. године, било толико мало случајева короне) био је да променимо оријентацију нашег поквареног компаса. Није било времена за размишљање. Имали смо утисак да се време зауставило : Париз је опустео, све трговине које нису „неопходне“, културне установе, па чак и паркови … су били затворени! Све моје концертне активности су биле суспендоване, будући да су концерти били отказани, а пробе са другим музичарима путем интернета биле врло компликоване.  

На сву срећу, докле год нас је здравље служило, па макар били и позатварани у наше станове, имали смо времена да се посветимо сами себи, да откријемо сва искуства која нам је оставила историја човечанства, а која смо имали навику да сматрамо као прошлост, мислећи да нас наша епоха чини надмоћним, јер нам је она изгледала развијенија и паметнија од претходних векова.  

 

А. Д. 

Човечанство је већ имало прилике да преживи сличне епизоде, од којих су многе биле још напетије од короне … тако да ме импресионира људска способност да обнови своју духовну моћ. Говорећи о томе, мислим на епидемију шпанског грипа и начин на који композитор Игор Стравински говори о томе у својој књизи „Хроника мог живота“ је била још смртоноснија : око 50 милиона особа је умрло од те светске епидемије, која се – што је још горе – надовезала на Први светски рат. Стравински говори о тој теми у горенаведеној књизи, али је изненађујуће до које мере он њој посвећује мало пажње (иако је тај догађај толико уздрмао његов живот, живот његове породице) … као да је та епидемија била нека мала непријатност. Непристојно би било мислити да је Стравински неодговоран, да он, као глава вишечлане породице, није схватио размере ове светске трагедије, као што би било неразумно мислити да је то зато што је та књига посвећена искључиво његовој композиторској каријери. Ја имам утисак да су га његове духовне и уметничке мисли заштитиле, не само од болести, већ и од стреса, од страхова (тих болести душе које су можда страшније од болести тела). Хоћу да кажем да је можда Стравинсково лебдење у друштву Херувима, Серафима и осталих анђела певача (ако могу себи да дозволим ову слику) допринело да позитивне идеје заузму место непријатних сећања.  

   

Ј. К. 

Твоје речи ме наводе да помислим да нека упечатљива, чак екстремна ситуација, може да покрене маштовитост. То је вероватно везано за рефлекс отпора и самозаштите, о коме смо већ писали у нашем четвртом дијалогу, о „Образовању“. Другим речима, маштовитост која је скривена дубоко у нама, чије постојање можда чак и не наслућујемо, треба пробудити (можда чак путем неког спољног притиска, чак иако он може да буде деструктиван), да би једно истинско дело видело светлост дана. Ја лично мислим да постоји веза између патње и креативности када се ради о композиторима. Констатовала сам да су дела која ме највише потресају настала у периоду када је композитор патио, или када се у његовом животу одигравао неки интензиван догађај.  

 

А. Д. 

За време првог затварања у Француској (јер их је до сада било већ три), од марта до маја 2020. године, и ја сам доживео искуство у коме се дух борио да победи материју : будући у виртуелном контакту са тобом, захваљујући интернету, компоновао сам дело „Шест хаику песама“, и тако остварио један стари сан. Док су француски грађани били позатварани у својим становима, под строгим условима када се ради о изласцима, преплашени самом епидемијом онолико колико и расулу лекара и политичара …. ја сам живео у некој заносној слободи. Реално, материјално затварање које нам је било наметнуто, се отелотворило у мом случају утиском да живим као неки монах пустињак који је својом вољом изабрао ту усамљеност … све то захваљујући обиљу музичких и поетских идеја који ми је приуштила наша сарадња на јапанској хаику поезији.  

Био је ту географског сањарења (захваљујући начину на који ме је та поезија пренела у древни Јапан, земљу коју заправо познајем врло мало, захваљујући једино хаику поезији, народној музици и кинематографији) и неког временског сањарења (захваљујући нити коју сам поново повезао са младалачким годинама, када сам по први пут прочитао хаику песме, и сањао да на њих компонујем музику). То чаробно просторно и временско сањарење ми је дозволило да избегнем злокобну садашњост у којој сме се нашли. 

Слушати “Шест хаику песама” Александра Дамњановића (рецитација и клавир : Јоко Канеко) 

Композиторива белешка у вези „Шест хаику песама“ :  

Од када сам био открио јапанску хаику поезију (у младости, на српском језику) враћао сам јој се редовно, са жељом да компонујем музику на те стихове. Али то ми никако није полазило за руком. За време првог затварања, на пролеће 2020. године, отворио сам – по не знам који пут – једну малу књигу јапанске хаику поезије на француском језику. Замолио сам Јоко Канеко да ми прочита неколико песама, да сними то своје рецитовање и да ми га пошаље. 

Овог пута се моја жеља остварила! „Шест хаику песама“ је настало за неколико дана. Никад нисам компоновао тако брзо и тако спонтано. 

То је зато што не знам ниједну реч јапанског језика, па сам од те поезије примио само њен ритам и њен мелос. Рецитовао сам и понављао те песме скоро напамет, као ђак првак који и не зна тачно значење речи које изговара.  

Онда сам их транскрибовао у ноте, те је свака од тих песама постала музичка тема, сасвим независна од сематичког значења. Тако сам, у некој врсти заноса, усредсређен на своју испосничку усамљеност, заборављајући плантерану драму, компоновао тих  „Шест хаику песама“. То је један од разлога што су ми оне тако драге : ја не волим да слушам своју музику, али волим ових  „Шест хаику песама“ зато што имам утисак да их је компоновао неко други. 

Башо, мајстор хаику поезије, слика објављена 1814. године, у зборнику “Хокусај-манга (блок за скице)”, славног сликара К. Хокусаја

 

Ј. К. 

То је баш леп и драгоцен пример унутрашњег путовања. Тим пре што сам и ја могла да пратим цео процес рађања тих „Шест хаику песама“ захваљујући интернету. То илуструје позитивну страну ове невероватне кризе и количине „слободног времена“ које смо имали, захваљујући чему се „криза“ претворила у „срећну околност“. 

Уопштео речено, они који су по природи отпорни су успешно пребродили тај период, прелазећи преко својих страхова, стрепњи и материјалних брига, предајући се својим стваралачким поривима, захваљујући снази духа који по свој прилици имаш и ти. Ипак су многи људи пали у депресију, нарочито студенти, далеко од своје домовине и од своје родбине. И имам утисак да ће последице да потрају још неко време. 

 

А. Д. 

Десило се да су „Шест хаику песама“ биле компоноване за време Свете Седмице, која претходи Васкрсу по православном календару. Будући појац у цркви Светог Сергија у Паризу, био сам навикнут да идем на литургије сваке недеље, а нарочито да присуствујем свим службама за време Свете Седмице, које су крунисане незаборавним ноћним васкршњим бденијем. Али ове године сам био лишен свега тога. Уместо да учествујем у заједничком васкршњем полету, ја сам замишљао како је црква Светог Сергија празна и усамљена, без верника, замишљао сам Бога коме се клањам који је узалуд чекао вернике, као што сам посматрао и себе самог, изолованог и лишеног тог несвакидашњег васкршњег доживљаја … Али, и у овој ситуацији, то неко уметничко „лебдење“ је успело да преобрази све : будући да ја свој композиторски позив доживљавам као неку врсту свештенства, моја јутарња молитва се одвија за клавиром, када прво „подгрејем“ своју маштовитост свирајући Баха, па онда почнем и сам да компонујем. Тако је та индивидуална уметничка активност заменила, најбоље што је могла, духовну активност заједнице. И оно што је најважније, помогла ми је да заборавим затварање и стрепње које је остатак човечанства преживљавао за то време. 

Тако могу да реагујеам на твоје прве реченице, када си поменула „раскорак између џиновских амбиција технологије коју је човек измислио и снаге овог невидљивог вируса“. Видео сам да су све велике државе, као и свемоћни и богати људи који имају сву могућу технологију која је неприступачна „обичном“ грађанину, изложени духовним и материјалним опасностима, ако не успеју да покрену механизам који је супротан Њутновој јабуци, то јест да се уздигну изнад овоземаљске гравитације. Преузимајући твоју реченицу о „снази вируса који је невидљив“, парафразирајући химну коју Православна Црква пева на Васкрс „Смрћу је победио смрт“, рекао бих да је мени ово затварање због короне ало прилику да победим невидљиво Зло видљивим Добром. 

Године, хор цркве Светог Сергија на Велику Суботу, када се један део службе одвија у средини цркве у априлу 2021

 

Ј. К. 

Могу да замислим да је истовременост тог затварања и Великог поста био моћан симбол за тебе. Мислим да та два догађаја имају (или би требало да имају) заједничке тачке, без обзира на њихову привидну удаљеност … 

Осим што је променио наше радне навике, што је убрзао вредновање интернета или признавање болничарске професије, ово затварање је учинило да гледам своју околину на другачији начин. Поново смо се везали за неке ствари које смо били запоставили : најобичније дрво у парку, траву која расте по париским тротоарима, мале и скромне бакалнице у нашем комшилуку, просјаке који су постајали све бројнији … Тако се у нама поново појавио дух узајамне помоћи, солидарност, саосећање са другим особама. 

 

А. Д. 

Твоје поређење затварања и православне Свете Седмице је одважно … али и оправдано. И као што и сама напомињеш, разлика је само привидна. Јер, затварање је скуп лишавања и ограничавања : ограничавање слободе кретања, ограничавање сусрета са блиским особама, пријатељима или фамилијом, ограничавање спортских и културних активности, путовања … па чак и шетњи ван границе једног километра од свог боравишта … Света Седмица (као и цео Велики пост) је ограничавање задовољстава духа и тела, било да се ради о храни, пићу, о сексуалности, о претераном смејању, о екстравагантним забавама, или о нетрпељивости према другим особама, љутњи и свађама. Велика разлика између њих је, ипак, у томе што затварање нисмо изабрали већ нам је било наметнуто, и због чега нам није лако разумети га и прихватити га, док је Велики пост ствар слободне воље и сопственог избора, и то не само као резигнирано прихватање неминовности, већ као извор посебне среће, јер симболизује васкрење после смрти. 

Мада имам утисак да су сви који су „преживели корону“ – без обзира на питања вероисповести и религије – прошли кроз неку врсту искуства смрти и васксења … ако су свесни шта су преживели унутар себе због нечега што је било ван њих.  

 

Ј. К. 

Од како је ова криза почела, имам утисак да су сви, без изузетка, били мање или више мета алармантих ситуацијам и страхова, ако ништа друго онда макар страхова од евентуалне смрти ближњих, или свог сопственог краја живота. Самим тим, ми смо сви бродоломци који су обележени крхкошћу и пролазношћу живота. 

„Бити здрав“ је постала фраза која има много дубљи смисао данас него што је имала јуче. Ја у томе видим неку врсту подсећања на задатке који су постављени пред сваког од нас, под благонаклоним погледом свих оних који нас гледају одозго … 

Да закључимо нашу дискусију, чини ми се да је потребно, више него икад, живети интензивно садашњи тренутак, као што доживљавамо успешну музичку интерпретацију, која обликује простор и време, путем обликовања емоција, боја и звука … 

детаљ иконостаса цркве Светог Сергија у Паризу

(15/10/2021) 

Дамњановић, Александар, Београд 1958, композитор и диригент. Образовао се на Факултету Музичке Уметности у Београду (композиција код В. Мокрањца, дириговање код Ж. Здравковића и Б. Пашћана) и на Париском конзерваторијуму, где је дипломирао 1983. Живи и ради у Француској, најпре као диригент у Oпери у Рену, директор музичке школе у Сан Грегоару (Бретања), где je основао гудачки оркестар Camerata Gregoriana и Festival des Arts, затим директор конзерваторијума Хектор Берлиоз у париском региону, где је основао гудачки оркестар Sinfonietta, као и фестивал Помешани гласови Voix mêlées (на коме су редовно наступали уметници из Србије), затим директор конзарваторијума у Бовеу (Пикардија), где је основао гудачки оркестар Ensemble Bovaryзатим директор конзерваторијума у Сан Малоу (Бретања) где диригује Симфонијским Оркестром Сан Малоа и оснива фестивал Classique au Large, чији је уметнички директор од 2009. до 2014. године. Од 2015. године ради као директор конзерваторијума у Бланменилу (париски регион). Добитник је награда на Међународном такмичењу композитора Андре Жоливе у Паризу (1987) и Међународног такмичења ARTAMA у Чешкој (1998). Постмодерниста инспирисан византијском духовном и српском народном музиком, Дамњановић је остварио богат опус из кога се издвајају Еолске харфе, Christmas Carol и Рождество за хор, Folksongs за сопран и гудаче, Искушења св. Антонија и Пасакаља за гудаче, Лирски квартет, Поема за виолину и оркестарЧетири француске песме за глас и клавир, Ако те заборавим, Јерусалиме за чембалоВода и вино, за оркестар. Почев од 2019. године Александар Дамњановић сарађује са јапанском пијанофортискињом и пијанискињом Јоко Конеко, за коју је написао неколико дела (клавирске верзије композиција Анастасима и Аријанин конац, као оригнална дела Три медитацијеШест хаику песамаЗвона Светог Сергија у Паризу), која је Јоко Канеко премијерно извела и снимила.  

слушати његове композиције : https://damnianovitch.com/test/ 

 

Пијанискиња и пијанофортискиња Јоко Канеко је рођена у Нагоји, у Јапану, и почела је музичке студије на Тохо-Гакуен школи у Токију. Као добитница стипендије Француске Републике била је примљена на Високи Париски Конзерваторијум за Музику (CNSM) који је завршила са највишим дипломама из клавира и из камерне музике 1991. године. Основала је «Квартет Габријел» који је деловао од 1988. до 2008. године, и био добитник међународних признања из камерне музике «Виторио Гуи» у Фиренци (1992) и «Виоти» у Верћелију (1993). Јоко Канеко је свирала са најпризнатијим уметницима међународног нивоа. 

Међу њеним професорима поменимо имена као што су С. Токумаро, Ж. Муније,  

М. Бероф, И. Лорио-Месијан, Ж. Мујер, Ж. Ибо, Ђ. Куртаг. М. Преслер и Ј. ван Имерсел. Пасионирана непознатим делима камерне музике, она је снимила необјављене композиције Ж. Б. Гроса са виолончелистом К. Коаном (CCoin), клавирске квартете Лекеа (Lekeu), Ана (Hahn), Сен-Санса (SaintSaëns), Жонгена( Jongen), Фореа (Fauré) и Шосона (Chausson) са Квартетом Габријел, Моцартове Концерте за два клавира са Ј. ван Имерселом, као и Бетовенова, Моцартова и Шубертова солистичка дела за клавир. Многи од ових снимака су добили најпрестижније награде.  

Почев од 2019. године Јоко Канеко је премијерно извела неколико композиција за клавир/пијанофорте српског композитора Александра Дамњановића. 

Јоко Канеко редовно гостује на Сензоку Конзарваторијуму у Јапану, на Париском Конзерваторијуму (CNSM), на курсевима у Шато-Гуијону (Француска), где са успехом преноси младим музичарима традицију и ентузијауам који је и сама примила од великих мајстора са којима је имала прилику да ради, тако да су многи од њених ученика постали велика имена међународне уметничке сцене.