Дијалог између композитора и извођања VIII｜ Традиција и стваралаштво у београдској Академији за уметност и консервацију｜Александар Дамњановић и Jоко Канеко

Дијалог између композитора и извођача VIII : Традиција и стваралаштво у београдској Академији за уметност и консервацију

Александар Дамњановић и Јоко Канеко

>>>Разговори између композитора и извођача
>>> Japanese
>>> French

Александар Дамњановић (A.Д.)

Једна од студенткиња која ради копију иконе

Уредници годишњака „Живопис“ су затражили да напишем приказ о теологији музике, теми којом се бавим последњих година. (Живопис је словенска реч за оно што су Грци звали Зограф, што дословно значи „онај који слика живот“. Својевремено су у Византијском царству и у словенским земљама тако називали људе које ми данас зовемо сликарима, па би тако, по њима, Ван Гог био зограф …) Мислио сам да је „Живопис“ нека омања ревија, и нисам знао ништа о његовим уредницима, нити о контексту у коме се он појављује. Када сам стигао у Београд, овог децембра 2021. године, открио сам да се ради о годишњаку који има око 350 страница, кога издаје „Академија Српске Православне Цркве за уметност и консервацију“. Ради се о приватној институцији чији се педагошки програм састоји од четири године „Бачлора“ (Bachelor) и једне године Мастера. Ево сајта Академије :

Les exercices préparatoires pour l’art iconographique réalisés par les étudiants reposent sous l‘icône de Saint Luc, le légendaire inventeur de l’iconographie chrétie

Прво изненађење за мене је била чињеница да се у том годишњаку говори о различитим духовним уметностима (иконописање, фреска, мозаик …), па чак и о накиту као « посебној врсти духовне и материјалне културе ».

Друго пријатно изненађење је и сама посета тој Академији. Пре свега, многи своде православне ликовне уметности на икону и на фреску. Затим, сви мислимо да су те врсте уметности сачињене од мање-више успешних копија модела из прошлости. И најзад, знамо да се не ради о реалистичкој уметности, оној која имитира видљиву околину, него о кодификованом изразу, чији циљ није фотографско опонашање модела. Али на Академији су ствари биле мало другачије.

Кад сам ушао у прву салу, већих размера, видео сам двадесетак студената који су цртали птице са анатомском тачношћу. Ти цртежи животињских и људских тела су личили на оно што се може очекивати на неком часу анатомије на медицинском факултету. Било је то далеко од ликова и тела која видимо на иконама, са њиховим надприродно издуженим телима, ликовима, рукама (због чега су неки западноевропски коментатори из незнања тврдили да ти иконографи нису знали да цртају). Моји домаћини су ми објаснили да студенти пре свега треба да науче да цртају животињску и људску анатомију са милиметарском прецизношћу. Стил иконографа, који слика људске ликове на нереалистичан начин, није неспретност већ свестан духовни и уметнички избор.

Јoкo Kaнeкo (Ј.K)

Твоје сведочење о педагогији на овој Академији, директна репортажа из Београда, је стварно поучна и драгоцена, јер тешко да можемо да се упознамо изблиза са једном оваквом институцијом, нарочитпо када смо обични туристи. Захваљујем се студентима и професорима који су ти отворили врата ове Академије. Читајући твој текст могу да разумем твоје одушевљење. У свету где нас бројке (у вези економије, у вези броја болесних од короне итд) заокупљају и гуше, често заборављамо појам света који је око нас, и не знамо како да се у њему оријентишемо. Знати где смо треба да буде основа самоизграђивања, које нам дозвољава да схватимо смисао живота. Придодати свакој уметности њену духовну вредност је нешто што ме очарава. Ако сматрамо да су ликовне уметности слика живота онда је то и музика. Утешно је за нас уметнике имати свест о стварној користи нашег умећа у животу.

A.Д.

Атеље мозаика

У следећим салама које сам посетио, које се налазе у сутерену, видео сам репродукције мозаика, фрески, розета и рељефа који су украшавали средњевековне манастире. Фреске су биле насликане директно на зидовима. Будући да се те сале налазе у сутерену, нисам могао да се отргнем мислима о катакомбама у којима су се крили први хришћани у Риму, и где су сликане прве фреске. И почео сам да сањарим о о пећини Ласко и о сликама које се налазе на њеним зидовима. Нема шта, мислио сам, уметнички порив је уграђену ДНК људског бића.

Рестаурација уља на платну из XVIII века

Копија фреске на једном од зидова у сутерену и трагови намерног оштећивања за сврху учења у обнављању истих

Био сам изненађен када сам видео оштећене фреске, са рупама, са огреботинама које су биле очигледно нанешене неким оштрим предметима, ножевима, чекићима … То је много подсећало на српске средњевековне фреске које је турски окупатор скрнавио по манастирима. Сазнао сам да су студенти прво сликали те фреске са пажњом и љубављу, а онда су их дивљачки оштећивали, да би њихове колеге које се усавршавају на рестаурацији могле да се на њима вежбају. Било је упечатљиво видети те талентоване младе сликаре како уништавају своја дела, да би се неки други извежбали на њиховом обнављању.

Чишћење и очување руског молитвеника из XVIII века

У другим салама су се налазили атељеи за рестаурацију старих рукописа (видео сам један руски молитвеник из XVIII века), као и атељеи за калиграфију (краснопис, како су то говорили наши преци)

На крају, последње изненађење је било присуство живе уметности. Иконописање, као и остале ликовне уметности у православљу, је кодификовано умеће. Било која врсте оригиналности или самовољне естетске иницијативе је, ако не забрањено, онда макар строго контролисано и сведено на минимум. Опште правило је репродукција старих модела. Али, ја сам запазио да се овде ради о нечему много тананијем и необичнијем.

Ј.K.

Учење сликања по узору на старе моделе ме подсећа на сличност појмова учења и преношења традиције. Наше детињство, и учење матерњег језика и писање истог упоређујем са преношењем традиције, укључујући ту и музику. Имитирамо учитеља или наше родитеље да бисмо схватили смисао онога што радимо. Оно што си запазио на Академији – копија старих фресака и икона у циљу усвајања технике је прави начин учења.

И управо је тај строги приступ, путем кога градимо неке основе, је полазна тачка која води ка самосталном и личном изразу. Та основа структурише нашу првобитну машту, оно што чини нама својствен израз, и може да је одведе до свеобухватног и универзалног.

А.Д.

Остваривање једног мозаика по слици која је „ухваћена“ на Ајфону : мореднизам у служби традиције!

Твоје речи ми се чине оправданим. Тачно је да су баштина и њено очување одвојени од појма стваралаштва, од онога што називамо „савременом уметношћу“. Погледајмо шта се ради у музици : у музичким установама одсек за стару музику (Средњи век, Ренесанса, Барок) нема никакве додирне тачке са одсеком за композицију. Појам могућег континуитета између традиције и стварања није вреднован у наше време. Не познајем довољно остале уметничке гране, али претпостављам да је и у њима слично. У музичкој области, XX век је прекинуо било какву везу са прошлошћу. Данашњи композитор се не ослања непосредно на музику претходних векова (када је познаје, јер, нажалост, има композитора који ту музику познају врло мало, а понекад је не познају уопште). Тако композитор модерних времена мисли да може да ствара почев од ничега, ex nihilo, као да је он сâм Бог. А чак и да потражи савет у баштини (што је врло ретко) он иде ка њој са неким модерним приступом, као рудар који силази у јаму да изнесе неки драгоцени минерал, и брже-боље жури да се врати на површину да се њом послужи у сопствене сврхе, не тражећи да схвати тајне које дубина тог рудника и његових минерала може да му ода. Судећи по ономе што сам видео на Академији, уметник живи (да тако кажем – станује) у срцу баштине, он расте са њом као биљка на свом тлу. Ту се уметник узноси ка врховима сопствене креативности а да при том не изгуби контакт са својом баштином. Баштина га гледа, посматра га, онако како учитељ посматра ученика, не зато да би га контролисао или да би га спречио да се осамостали, већ да би наставио да га потхрањује и да га подржава.

Ј.K.

Стварно не знам колико има сличних иницијатива по свету, институција које уједињавају уметност (учење, стварање, рестаурација и очување) са духовношћу. Када се ради о Јапану, знам да у Кјоту, нашој старој хиљадугодишњој престоници, има једна школа на којој се може учити будистичко ликовно умеће.
Официјелни сајт школе TASK : Traditional Arts Super College of Kyoto

A.Д.

Да, видео сам неколико фотографија те институције, захваљујући интернет линку који си ми ти послала. Јако ми се свидело оно што сам видео, деликатност и топлина која зрачи из дрвета у коме ученици клешу статуете Буде. А посматрајући начин рада Академије, размишљао сам о нашој музичкој професији. Тим пре што као композитор сарађујем са тобом, музичарком која истражује баштину свирајући пијанофорте, инструмент на коме су компоновали Хајдн, Моцарт, Бетовен и Шуберт.

Питао сам се каква је будућност музике. Већ цео један век ми располажемо толиком количином нових изражајних средстава и могућности, да је новина постала нека врста догме, а музичко средство наша главна брига. Уметност која себе не сматра иновантном је скоро изгубила сваки интерес и смисао постојања. Али ипак, средство (на пример електроника) је само обичан инструмент, ни мање ни више него оно што су за Баха биле оргуље, за Бетовена пијанофорте, за Рахмањинова модерни клавир. Не производе уметничко дело инструмент и његова твар, већ композиторов дух. И пошто причамо о Баху, да напоменемо да се он непрестано напајао традицијом (до те мере да су му се његови синови подсмевали називајући га „старом периком“), а да је он данас најслушанији композитор, вечито нов. Моја посета Академији ме учи да слушам тајанствене звуке који долазе из далеких времена.

Ј.K.

Покушавам да схватим наше уметности са једног другог угла. Шта смо ми заправо научили? Мислим да, пре свега, треба схватити смисао времена у коме се налазимо. Познавање прошлости условљава начин на који проживљавамо садашњост, и само тако можемо себе да сагледамо у будућности. Појам времена (тема о којој смо писали марта 2021. године), посебно прошлог времена, је нешто што често заборављамо, а што је упечатљив пут ка осмишљавању музике.

Познавање материјала од кога је направљен инструмент, као и његов механизам, дају извођачу читав сплет могућности и путоказа, као што најбољи кувари путују по земљи у потражњи најбољих производа. Тако да један уметник добро опремљен својим знањем и својом техником може да лети сопственим крилима.
Ја сматрам да консервација и рестаурација имају исте циљеве – преношење баштине са колена на колено. Традиција се рађа када постоји неки виши циљ, изричита потреба или велика жеља да се сачува неко знање. Она се тако преноси, бивствује и постаје вечна.

А иначе, треба се сетити чињенице да је свет звукова тродимензијонални простор, где свака нота и сваки инструмент доприносе звучној архитектури својим бојама и својим одјецима, снагом, висином и трајањем звука, чији је циљ да вибрацијом ваздуха стигну до душа слушалаца.

A.Д.

Писајући овај текст и читајући ово што си управо написала у вези блискости духа уметничког дела и материје од које је оно створено, пред очима ми се налази уводна реч „Зографа“ коју је написао декан Академије, свештеник Др. Дарко Стојановић. Он налази да у „савременој црквеној уметности постоји јаз између језика и непосредног искуства“.

Он мисли да се путем таквог језика, одвојеним од живота, уметнички израз своди на „семантички формализам“ и губи „способност да сагледа целовитост и свеобухватност човека као синтезу рационалног и осећајног“, што води ка „антагонизму између уметности, вере и живота“.

Другим речима, уметнички израз постаје сам себи циљ, уместо да буде начин на који се изражава стварност живота. Техника и перформанс су узели место аутентичног израза. „Како радим“ постаје важније од „шта радим“. Уметник се тако своди на суву рационалност, заборавља онај осећајни део своје личности. Уметност се удаљава од живота.

Имам утисак да београдска Академија и поменута школа у јапанском граду Кјото доприносе тражењу својих корена. Копија старих модела (коју у модерна времена сматрају другоразредном активношћу, па је чак и презиру) нам дозвољава да се приближимо уметностима које су доказале своју вредност и свој значај. Са друге стране, та особина доприноси занатским одликама уметности. Твар коју уметник обрађује (било да се ради о мермеру, о дрвету или о неком другом материјалу) нас учи како се са њиме ради. Ако га не поштујемо, мермер ће се да се преломи тамо где не треба. Ако не поштујемо нерве на дрвету оно ће да пукне на погрешном месту. Кад компонујем волим да ме предводи сам звук. Моје рационално схватање лепоте постаје другачије захваљујући ономе чему ме уче вибрације жица у клавиру. Те вибрације су исте већ неколико векова, и ја се осећам мало мање усамљеним када преко њих консултујем старе мајсторе и кад стварам своја дела на таквим темељима.

(15/01/2022)

Унутрашњост храма Светог Саве у Београду

Храм Светог Саве у Београду, трећа светска црква по величини, после Светог Петра у Риму и Христа Спаситеља у Москви

———————————————————–

Дамњановић, Александар, Београд 1958, композитор и диригент. Образовао се на Факултету Музичке Уметности у Београду (композиција код В. Мокрањца, дириговање код Ж. Здравковића и Б. Пашћана) и на Париском конзерваторијуму, где је дипломирао 1983. Живи и ради у Француској, најпре као диригент у Oпери у Рену, директор музичке школе у Сан Грегоару (Бретања), где je основао гудачки оркестар Camerata Gregoriana и Festival des Arts, затим директор конзерваторијума Хектор Берлиоз у париском региону, где је основао гудачки оркестар Sinfonietta, као и фестивал Помешани гласови Voix mêlées (на коме су редовно наступали уметници из Србије), затим директор конзарваторијума у Бовеу (Пикардија), где је основао гудачки оркестар Ensemble Bovary, затим директор конзерваторијума у Сан Малоу (Бретања) где диригује Симфонијским Оркестром Сан Малоа и оснива фестивал Classique au Large, чији је уметнички директор од 2009. до 2014. године. Од 2015. године ради као директор конзерваторијума у Бланменилу (париски регион). Добитник је награда на Међународном такмичењу композитора Андре Жоливе у Паризу (1987) и Међународног такмичења ARTAMA у Чешкој (1998). Постмодерниста инспирисан византијском духовном и српском народном музиком, Дамњановић је остварио богат опус из кога се издвајају Еолске харфе, Christmas Carol и Рождество за хор, Folksongs за сопран и гудаче, Искушења св. Антонија и Пасакаља за гудаче, Лирски квартет, Поема за виолину и оркестар, Четири француске песме за глас и клавир, Ако те заборавим, Јерусалиме за чембало, Вода и вино, за оркестар. Почев од 2019. године Александар Дамњановић сарађује са јапанском пијанофортискињом и пијанискињом Јоко Конеко, за коју је написао неколико дела (клавирске верзије композиција Анастасима и Аријанин конац, као оригнална дела Три медитације, Шест хаику песама, Звона Светог Сергија у Паризу), која је Јоко Канеко премијерно извела и снимила.

слушати његове композиције : https://damnianovitch.com/test/

———————————————————–

Пијанискиња и пијанофортискиња Јоко Канеко је рођена у Нагоји, у Јапану, и почела је музичке студије на Тохо-Гакуен школи у Токију. Као добитница стипендије Француске Републике била је примљена на Високи Париски Конзерваторијум за Музику (CNSM) који је завршила са највишим дипломама из клавира и из камерне музике 1991. године. Основала је «Квартет Габријел» који је деловао од 1988. до 2008. године, и био добитник међународних признања из камерне музике «Виторио Гуи» у Фиренци (1992) и «Виоти» у Верћелију (1993). Јоко Канеко је свирала са најпризнатијим уметницима међународног нивоа.

Међу њеним професорима поменимо имена као што су С. Токумаро, Ж. Муније,
М. Бероф, И. Лорио-Месијан, Ж. Мујер, Ж. Ибо, Ђ. Куртаг. М. Преслер и Ј. ван Имерсел. Пасионирана непознатим делима камерне музике, она је снимила необјављене композиције Ж. Б. Гроса са виолончелистом К. Коаном (C. Coin), клавирске квартете Лекеа (Lekeu), Ана (Hahn), Сен-Санса (Saint-Saëns), Жонгена( Jongen), Фореа (Fauré) и Шосона (Chausson) са Квартетом Габријел, Моцартове Концерте за два клавира са Ј. ван Имерселом, као и Бетовенова, Моцартова и Шубертова солистичка дела за клавир. Многи од ових снимака су добили најпрестижније награде.

Почев од 2019. године Јоко Канеко је премијерно извела неколико композиција за клавир/пијанофорте српског композитора Александра Дамњановића.

Јоко Канеко редовно гостује на Сензоку Конзарваторијуму у Јапану, на Париском Конзерваторијуму (CNSM), на курсевима у Шато-Гуијону (Француска), где са успехом преноси младим музичарима традицију и ентузијауам који је и сама примила од великих мајстора са којима је имала прилику да ради, тако да су многи од њених ученика постали велика имена међународне уметничке сцене.