Дијалог између композитора и извођања VII ｜ Сергејевскоје падворје｜Александар Дамњановић и Jоко Канеко　

Дијалог између композитора и извођања VII : Сергејевскоје падворје

Александар Дамњановић и Jоко Канеко

>>>Разговори између композитора и извођача
>>> Japanese
>>> French

Јоко Канеко (Ј.К.)

Црква Светог Сергија (фасада)

Ја већ скоро двадесет година живим у 19-том кварту града Париза. Без обзира што је тај кварт поштеђен радозналих погледа туриста и њихових огромних аутобуса који круже Паризом, он има свој адут – његов парк „Шомонски брежуљци“ (Buttes Chaumont), бивши рудник креча који је у време Наполеона III претворен у јавни парк. Интересантан начин да се употреби ова грађевинска сировина да се улепша Град светлости. Била сам навикла да гледам силуету грађевине од црвене цигле са балкона мог стана. Она је налазила преко пута и била је сакривена густим крошњама дрвећа, и личила је на куће које се могу видети у Енглеској, или у Холандији … Да то није случајно нека уклета кућа, пуна фантома? Немогуће, на прозорима су витражи, на крову је нека кула. Моја сусетка ми је објаснила да се ради у руској цркви. Русија … земља чија је традиција мени толико непозната и толико удаљена од мене!

Требало ми је дакле двадесет година да се одлучим да пређем улицу и да уђем у шумовити парк у коме се налазила црква, захваљујући плакати која је најављивала концерт класичне музике на програму у марту 2019. године. Дочекао ме је Александар Дамњановић, организатор концерта. Он није Рус, али је православни хришћанин. Тако сам открила скромну и дирљиву егзистенцију цркве Светог Сергија, саграђену напола од црвене цигле напола од дрвета, шумовити парк око ње, звоник са неколико звона различитих величина, прилепљен уз једну од фасада (очигледно дограђен накнадно). Отворивши врата саме цркве, ушла сам унутра и нашла се окружена иконама на којима су преовладавале боје земље, окер и жуте, ореоли изнад глава светаца боје злата, и све то наглашено блиставим црвеним тоновима. Насупрот католичким и протестантским црквама овде нема ни столица ни оргуља. На стотине свећа трепери и дрхти осветљавајући тај тајанствени угођај, где се мешају мириси тамјана и дима тек упаљених свећа. Гостољубиво место, које широкогрудо прима све они који уђу. Тек сам касније сазнала причу о овој цркви, која није увек била руска …

Александар Дамњановић (А.Д.)

Црква Светог Сергија (звоник)

Да, тачно, ово место има неки посебан чар. Чак су и особе које га знају годинама (што је мој слушај) увек наново очаране његовом лепотом и атмосфером која ту влада. Ту цркву је саградио немачки протестантски свештеник Боделшвинг 1861. године, на брдашцету у близини парка „Шомонски брежуљци“, да би скупио у њу многобројне немачке емигранте који су живели у Паризу радећи као скупљачи крпа или чистачи улица. После Првог светског рата цело брдашце је било заплењено од стране Француске државе као ратна одштета од Немачке која је изгубила рат. Цело имање је стављено на лицитацију 1924. године. Руски емигранти, који су побегли из своје земље после Октобарске револуције, успели су да га откупе захваљујући донаторима из целог света, али захваљујући и сопственим жртвама. Куповина је била закључена 18. јула 1924. године, на дан светог Сергија Радонешког, једног од најважнијих руских светаца. Руси су на том месту основали парохију и Православни Богословски Институт, који носе име Светог Сергија, а цео брег је добио име Сергејевскоје падворје (Colline Saint-Serge). Православни Богословски Институт Светог Сергија је постао најзначајнији центар за студије православне богословије у Западној Европи. Бројни су православни богослови и свештеници који су студирали на Светом Сергију, али било је и католичких и протестантских студената који су ту долазили на постдипломске студије. Али Свети Сергије је такође и место на коме се узгајају и уметничка лепота и природњачко благо …

Ј.K.

Оно што је упечатљиво кад се уђе на капију броја 93 у Кримској улици, је мала кривудава стаза која, између дивљег цвећа и винових лоза, води ка цркви. Захваљујући тој стази ми путујемо кроз време, заборављамо да смо у XXI веку, да смо у Паризу … Убеђена сам да се ту ништа није променило од времена када је ово место настало. И, као филмска трака која се врти, годишња доба и године се нижу једни на друге, управо као и звук звона који означава неки свој ритам становницима овог кварта.

Црква Светог Сергија (унутрашњост за време литургије)

А када се ради о литургији, треба напоменути да она траје око два сата. Верници се моле стојећи, у ритму молитви на црквенословенском језику, које изводи мали вокални ансамбл у коме и ти певаш. Интимно, складно и дубоко хумано, чак и ако не разумемо ниједну реч тог праисконског језика, имамо осећај да нас све ово води ка неком времену која нам се чини вечним. Да ли сам ја једина којој се заврти у глави кад сазнам да ова литургијска традиција датира из византијског доба? Ово место, где се људи моле Богу, је такође и место где се откривају необичне људске судбине. (Треба да објасним јапанској публици да је највећи број православаца који живе у Француској или рођен овде и има француско држављанство, или је страног порекла, али је сачувао своју изворну културу, тековине својих предака. Тако да сви они говоре течно два или три језика. И они који су страног порекла задржавају своје првобитноно држављанство ако закони њихове изворне земље то дозвољавају).

A.Д.

Што се тиче старости литургијске традиције, тачно је да је текст литургије срочио свети Јован Златоусти у IV веку. Православље се труди да сачува изворне тековине хришћанства, пре свега првобитне облике литургијског обреда. Тако у православним црквама верници стоје за време литургије, на којој је употреба инструмената забрањена … као у првобитна хришћанска времена. Али начин појања се променио од тог доба. Појање које чујемо на Светом Сергију произилази из руске традиције XIX века, које је плод вишевековног развоја : примивши византијски стил појања почев од IX века, руски стил се врло брзо осамосталио, јер су Руси знали да траже узоре у другим цивилизацијама и да истовремено сачувају сопствени идентитет. Тако је појање на Светом Сергију комбинација између западоевропске класичне хармоније и типичне инточњачке медитативне атмосфере, коју у музичком смислу проузрокују мелодијско-хармонски репетитивни и минималистички обрти. Управо та врста појања доприноси добробити о којој и ти говориш, коју осећамо током литургије. У музичком смислу то појање је врло једноставно, али има велику духовну моћ. Моје композиције траже надахнуће у тој врсти музике, на посредан и на непосредан начин. Непосредан начин је, рецимо, употреба карактеристичне звоњаве цркве Светог Сергија као музичке теме моје композиције „Звона цркве Светог Сергија у Паризу“, коју си извела на концерту 21. новембра. Посредан начин је моја општа наклоност ка молитвеној атмосфери у мојим композицијама, стилу, који је – претпостављам – последица слушања те врсте појања од раног детињства.

Ј.K.

© Valentine Aleetvina : Ослушкивање

Концерт о коме говориш, је био врло успешан : сала је била препуна (становници овог кварта, пријатељи, парохијани …), и замало што нисмо вратили неке људе кућама. Сви су били очарани лепотом Сергејевског падворја, твојим композицијама, платнима гостујуће сликарке Валентине Алевтине (која је била присутна), и посебно талентом 20-годишње виолонисткиње која се такође учествовала на том концерту. То је био начин да се сви захвалимо Сергејевскому падворју за све оно што нам оно даје у духовном смислу, и да подржимо његову обнову и његово одржавање.

Јер, треба напоменути да Сергејевскоје падворје има исти проблем као и цео кварт око Шомонских брежуљака : будући да је све саграђено на бившим рудницима креча, тло је нестабилно и повремено се појављују пукотине на зидовима зграда. Неопходно је дакле сачувати ову баштину, тим пре што је Сергејско подворје добило овог лета признање „Упечатљиве модерне архитектуре“. Тако да његова судбина није само ствар православне заједнице, већ и града Париза, као саставни део његове културне баштине.

Динамичност и ентузијазам „Културног Уружења Светосергејевског Брега“ су упечатљиви! То удружење је настало прошле године, са задатком да скупља прилоге за обнову Брега, нарочито његове цркве. Удружење успешно ради захаваљујући стручности његових чланова, који припадају париској правослваној заједници. Ту се могу наћи организатори уметничких манифестација, архитекте, графичари, продуценти аудиовизуелних медија … Репортажу о наведеном концерту, која се може видети на сајту orthodoxie.com, је остварио управо један од њених чланова.

A.Д.

Користим твој израз у првом лицу множине („замало што нисмо вратили неке људе кућама“) да нагласим помоћ коју ти пружаш Сергејевскому падворју : највећи број пристутих у сали су били твоји пријатељи и пратиоци твоје каријере, а ти си и сама учествовала на концерту, као солиста и као корепетитор младе виолонисткиње. Време је да најзад откријемо нашим читаоцима да је та млада уметница твоја ћерка Наоми. Рођена у овом кварту и одрасла преко пута Сергејевскаго падворја, она је такође, својим учешћем, допринела покретању ове добротворне акције. Тако се динамичности и ентузијазму чланова нашег удружења мора додати и твоја драгоцена помоћ, у двострукој улози – уметнице и грађанке овог париског кварта. И на крају, најављујемо следећи концерт, 16. јануара 2022 године, где ћеш поново учествовати пратећи на клавиру једног младог виолинисту који се усавршава уз твоју уметничку сарадњу на париском конзерваторијуму.

Ј.К.

У закључку овог текста навешћу речи једне пријатељице љубитељке музике, која ми је после концерта послала следећу поруку :

Верујем у дуговечност овог „невероватног“ места
Верујем у заштиту историјских споменика
Верујем у све уметностим а посебно у музику, која је моја област
Верујем у човечанство које се ангажује
И уверена сам да будућност припада онима који то стварно желе

© Valentine Aleetvina : Увођење у тајну

Црква Светог Сергија (фасада на сунцу)

(15/12/2021)

Дамњановић, Александар, Београд 1958, композитор и диригент. Образовао се на Факултету Музичке Уметности у Београду (композиција код В. Мокрањца, дириговање код Ж. Здравковића и Б. Пашћана) и на Париском конзерваторијуму, где је дипломирао 1983. Живи и ради у Француској, најпре као диригент у Oпери у Рену, директор музичке школе у Сан Грегоару (Бретања), где je основао гудачки оркестар Camerata Gregoriana и Festival des Arts, затим директор конзерваторијума Хектор Берлиоз у париском региону, где је основао гудачки оркестар Sinfonietta, као и фестивал Помешани гласови Voix mêlées (на коме су редовно наступали уметници из Србије), затим директор конзарваторијума у Бовеу (Пикардија), где је основао гудачки оркестар Ensemble Bovary, затим директор конзерваторијума у Сан Малоу (Бретања) где диригује Симфонијским Оркестром Сан Малоа и оснива фестивал Classique au Large, чији је уметнички директор од 2009. до 2014. године. Од 2015. године ради као директор конзерваторијума у Бланменилу (париски регион). Добитник је награда на Међународном такмичењу композитора Андре Жоливе у Паризу (1987) и Међународног такмичења ARTAMA у Чешкој (1998). Постмодерниста инспирисан византијском духовном и српском народном музиком, Дамњановић је остварио богат опус из кога се издвајају Еолске харфе, Christmas Carol и Рождество за хор, Folksongs за сопран и гудаче, Искушења св. Антонија и Пасакаља за гудаче, Лирски квартет, Поема за виолину и оркестар, Четири француске песме за глас и клавир, Ако те заборавим, Јерусалиме за чембало, Вода и вино, за оркестар. Почев од 2019. године Александар Дамњановић сарађује са јапанском пијанофортискињом и пијанискињом Јоко Конеко, за коју је написао неколико дела (клавирске верзије композиција Анастасима и Аријанин конац, као оригнална дела Три медитације, Шест хаику песама, Звона Светог Сергија у Паризу), која је Јоко Канеко премијерно извела и снимила.

слушати његове композиције : https://damnianovitch.com/test/

Пијанискиња и пијанофортискиња Јоко Канеко је рођена у Нагоји, у Јапану, и почела је музичке студије на Тохо-Гакуен школи у Токију. Као добитница стипендије Француске Републике била је примљена на Високи Париски Конзерваторијум за Музику (CNSM) који је завршила са највишим дипломама из клавира и из камерне музике 1991. године. Основала је «Квартет Габријел» који је деловао од 1988. до 2008. године, и био добитник међународних признања из камерне музике «Виторио Гуи» у Фиренци (1992) и «Виоти» у Верћелију (1993). Јоко Канеко је свирала са најпризнатијим уметницима међународног нивоа.

Међу њеним професорима поменимо имена као што су С. Токумаро, Ж. Муније,

М. Бероф, И. Лорио-Месијан, Ж. Мујер, Ж. Ибо, Ђ. Куртаг. М. Преслер и Ј. ван Имерсел. Пасионирана непознатим делима камерне музике, она је снимила необјављене композиције Ж. Б. Гроса са виолончелистом К. Коаном (C. Coin), клавирске квартете Лекеа (Lekeu), Ана (Hahn), Сен-Санса (Saint-Saëns), Жонгена( Jongen), Фореа (Fauré) и Шосона (Chausson) са Квартетом Габријел, Моцартове Концерте за два клавира са Ј. ван Имерселом, као и Бетовенова, Моцартова и Шубертова солистичка дела за клавир. Многи од ових снимака су добили најпрестижније награде.

Почев од 2019. године Јоко Канеко је премијерно извела неколико композиција за клавир/пијанофорте српског композитора Александра Дамњановића.

Јоко Канеко редовно гостује на Сензоку Конзарваторијуму у Јапану, на Париском Конзерваторијуму (CNSM), на курсевима у Шато-Гуијону (Француска), где са успехом преноси младим музичарима традицију и ентузијауам који је и сама примила од великих мајстора са којима је имала прилику да ради, тако да су многи од њених ученика постали велика имена међународне уметничке сцене.