Дијалог између композитора и извођача XII : Камишибаји, гибаница и суши｜Александар Дамњановић и Јоко Канеко

Дијалог између композитора и извођача XII : Камишибаји, гибаница и суши

Александар Дамњановић и Јоко Канеко

>>>Разговори између композитора и извођача
>>> Japanese
>>> French

Јоко Канеко (Ј. К.)

Мој последњи текст који се појавио на на овом сајту, искључиво на јапанском језику, под називом „Моја Француска, моји устисци“, је био скоро у целости посвећен чињеници да је суши, та типична јапанска кулинарска традиција, освојила свет. То јело, које се прави са најврснијим деловима најсвежијег рибљег меса, не само да је прихваћено са одушевљењем широм света, него је постало и симбол јапасног идентитета, као што је то случај чајном церемонијом, или јапанским филмовима, или видео игрицама …

Често срећемо људе који се диве Јапану и његовој култури, од којих неки чак никад нису ни крочили на јапанско тло. Скоро су све области „погођене“ тим дивљењем и том љубављу! Када се ради о популарном позоришту Камишибаји, треба знати да се он инспирисао једним другим стубом јапанске културне баштине, мангом, чији је претеча био славни графиста Хокусај Кацушика (1760-1849), кога је једн други велики сликар, Клод Моне, ценио до те мере да је прикупио огромну колекцију његових графика, које се и данас налазе у његовој кући-музеју у Живернију, надомак Париза.

Илустрације Хокусаја-Манга XIX век, Јапан

Александар Дамњановић (А. Д.)

Баш смо пре неколико дана, надомак Париза, присуствовали представи камишибаија, коју је изводио француски глумац пореком из Бретање, Филип Робер. Прво изненађење је била чињеница да један француски глумац гаји са највећом озбиљношћу и доследношћу ту врсту јапанске народне позоришне уметности. Следеће изненађење је била констатација да он врло коректно говори јапански језик. Изненађењима није било краја : захваљујући њему ту си сазнала неке податке о историји Јапана које до тада ниси знала, и то не само што се тиче камишибаија. И најзад, последње изненађење беше адаптација овог јапанског позоришног жанра на друге културе : од четири кратке сцене које је он изабрао за ову представу намењену деци, две су потицале са Афричког континента, једна са Северноамеричког и само једна је била пореклом из Јапана.

Филип Робер, француски аутор, глумац и сликар камишибаји илустрација

Ј.K.

Порекло камишибаија су „Емаки“, цртежи који су насликани на папирним ролнама помоћу којих су се илустровали разни историјски догађаји.

Емаки битке на Џојкју у XIII веку у Јапану, пронађен 2021. године. Фотографија из часопица Маинићи

То би се могло упоредити са таписеријом из XI века из Бајеа (Bayeux), граду на северу Француске, која приповеда епизоду из живота Виљема Освајача, Нормандијског кнеза, који је постао краљ Енглеске 1066.

Таписерија из града Баје, XI век, Француска

године. Тако и камишибаји има двоструку улогу : пре свега, ради се о народном позоришном умећу које је доносило разоноду народу из периферних крајева града, и служило, између осталог, да се народ одлучи да изађе напоље да се забавља уз понеку чашицу; али, та врста представа је служила и као оруђе за информације које је власт објављивала народу, другим речина – то је било и „пропагандно“ оруђе. Не треба заборавити да педесетих година двадесетог века још није било телевизије, па је приповедача камишибаија у Јапану у то време било око 50.000! Камишибаји данас преживљава у Јапану пре свега као педагошко оруђе, намењено основцима, али су бројни уметници широм света који гаје ову врсту уметности. Његов садржај је слободног избора, па тако свако може да га прилагоди себи и својој маштовитости. Мислим да из тог разлога један талентовани уметник попут Филипа (уз то још и врсан познавалац Јапана и његове културе) доприноси да се ова уметност и даље упражњава и развија : публика је од самог почетка била одушевљена и имресионирана његовим виртуозитетом, јер он није само глумац него и одлично црта, пева, имитира најразноврсније инструменте!

(Сајт Филипа Робера : SITE )

Разговарајући са њим, што на француском, што на јапанском језику, увидела сам до које мере та уметност име неограничене могућности. Он у њој види инструмент за образовање младих, за њихово боље познавање „аудиовизулних“ уметности, јер, по његовом мишљењу, та врста уметности моће да оформи наш критички дух у доба нашег потрошачког приступа телевизијском екрану, и да отклони опасност од лажних вести и других манипулација.

A.Д.

Та мешавина култура у срцу једне одређене традиције нас је подстакла на дискусије, и подсетила нас на наше разговоре о могућности да неке типичне националне ђаконије постану универзалне, и о границама универзалности : до које мере је могуће прилагодити (што заправо значи променити) нека типична национална јела на неки универзални критеријум, оно што се управо и догађа са јелима која постају светски позната и призната. Седамдесстих година је то био случај са италијанском пицом, потом са грчким гиросом (који је данас позатији као турски кебаб) … а данас је јапански суши толико познат да се среће на свом ћошку ; пре неколико дана, шетајући се Паризом, прочитасмо на фирми једне радње „пица и суши“, што је тебе забавило и проузроковало помало ироничан осмех : па наравно, да ли је гостионичар компетентан да направи и пицу и суши, или само један до њих … или можда ниједан? Ја сам се на исти начин осмехнуо када си ме питала да ли је могуће направити пошећерену гибаницу (коју, успут буди речено, ти одлично правиш). А ти си ме питала како бих ја реаговао да једног дана срећемо гибанице на сваком ћошку, у свим ресторанима и бирцусима, као што је то данас случај са кебабом и сушијем?

То је уостзалом и разлог што смо дали овај помало забаван наслов нашем тексту. „Па какве везе имају камишибаји, гибаница и суши“, може да се упита наш читалац. Ради се једноставно о евентуалној универзалности неких националних ђаконија. Камишибаји још увек није постао опште познат до те мере да га сви белосветски глумци упражњавају, али смо се ипак упитали : афрички или амерички камишибаји, да ли се то још увек може назвати камишибаијем? То је једноставно питање садржаја и форме. До које мере је могуће сачувати формални интегритет камишибаија испуњавајући га садржајем који нема везе са Јапаном?

Ј.K.

Очигледно да је камишибаји успео да прокрчи себи пут до талентованих уметника широм света. Али када се ради о сушију то је једна сасвим друга прича, јер је то јело дубоко усађено у нашу културу, и ради се искључиво о садржају. Јер је код нас то јело дубоко везано за традицију (не заборавимо да је то наша свакодневна исхрана!). Оно је дубоко везано за наше поднебље, за нашу климу и нашу историју. Такође мислим да постоји нека дубока веза између исхране и и непосредне људке егзистенције. По мом мишљењу гастрономска традиција има сличности са језиком. Наша исхрана не учествује само у одржавању нашег тела, већ има и утицаја на наш дух. А што се тиче сушија, јако сам поносна на чињеницу да је то јело освојило свет, али су ипак неки детаљи у садржају или у форми сушија које срећемо на улици у Француској и другим земљама сасвим погрешно протумачени и презентирани. А ти детаљи су јако важни, то је нека врста нашег идентитета.

Треба нагласити да се за Јапанце аутентични суши прави са куваним округлим пиринчем са мало сакеа и комбу алге, помешан са пиринчаним сирћетом, са свежом рибом која је бирана са највећом пажњом, уредно исецкана (ни превише дебела ни превише танка), послужена укосо, као класје жита, са штапићима који су постројени на одређеном месту, спојени један са другим (никако одвојени један од другог или укрштени) са васабијем и сланим (никако заслађеним!) соја сосом.

Констатовали смо да је млађа генерација у Паризу (најчешће пореклом са Азијског континента) врло отворена по том питању и без предрасуда, да праве суши на најразличитије начине, са сиром, са масном гушчетином, са Нутелом … Мене то ужасава, док неки кажу „што да не“, јер се треба послужити намирницама које су доступне у свакој земљи, што је рецимо случај са свежом рибом у Јапану! Можда је и то нека врста природне селекције у историји? Можемо ли рећи да ће на крају крајева будућност одлучити шта је сходно а шта није.

A.Д.

Ако употребљавамо рибу која није иста као она која се традиционално употребљава за суши, да ли се то још увек може назвати сушијем? Ако пратња није иста (рецимо резанци уместо пиринча) да ли се то још увек може назвати сушијем? Ако се уместо васабија стави неки арапски зачин … и тако даље. Ради се и о квалитету и о количини. Ако дословно поштујемо правила традиције ни један детаљ не би смео да остане по страни. Као што знаш у Француској је пре неколико година донета одлука да само извесни пекари имају право да ставе на своју фирму натпис „пекар занатлија“. Пре неколико година Грчка је заштитила марку сира „Фета“ тако да су они данас једини који имају право да употребљавају тај израз (док остали треба да се задовоље назнаком „овчији сир“). Можда ће једног дана и Јапанци заштитити аутентичност сушија, који је за њих национална гастрономска баштина. Иста је ствар са гибаницом, српским националним гастономским симболом … али пустићу те да сама испричаш необичну причу о сусрету са њом, јер је та прича део твоје сопствене животне баштине.

Ј.K.

Тачно. Први пут сам пробала гибаницу 1987. године у ноћном возу који је ишао од Детмолда до Будимпеште, делећи вагон са шест лежаја са породицом из Југославије (данашње Србије) који су се враћали у свој родни Београд, последња станиса дотичног воза. Кад сам се пробудила, у зору, мало пре Будимпеште, госпођа, мајка породице, ми је понудила за доручак парче сланог колача са сиром. То ми је остало у сећању, тај незаборавни укус јер је то било моје прво путовање у Немачку и у Мађарску, да посетим моје земљаке који тамо живе. Када је деведесетих година почео рат у бившој Југославији прво што сам помислила је било сећање на ту породицу и на тај колач који су ми понудили.

A.Д.

… и да довршим ту причу, која показује до које мере се лична баштина меша са колективном стварношћу. Када си ми испричала ту причу, пре две године, описала си тај колач, али ниси знала како се зове (уосталом то се код нас и не назива колачем). По твом опису сам схватио да се ради о гибаници, и направио сам једну гибаницу пред твојим очима. Ти си поново доживела исти укус који се вратио из прошлости после више деценија, и данас спремаш одлично гибанице, на велико задовољство твојих ћерки и твојих српских гостију. Ови последњи су дословно запрепашћени, јер је појам гибанице интимно везан за српску гастрономску традицију, за наше супруге, мајке, баке … тако да их чињеница да једна јапанка спрема гибаницу (и то врло успешну) прво запањи и пробуди њихову сумњу у квалитет исте, после чега настане дивљење и комплименти.

Али када се ради о нашој главној теми, треба напоменути да не употребљаваш баш аутентичне српске производе, јер их је немогуће наћи ван српских радњи, него се служиш производима које успеваш да нађеш код бакалина Турчина у твом крају. Али што се осталог тиче, ти стварно поштујеш сва правила српске традиције. Уосталом супротно би проузроковало негодовање познавалаца _ сећам се како је осамдесетих година једна колегиница, париска новинарка, у друштву са неколико Срба, поставила питање „да ли је могуће засладити гибаницу!? Једанод присутних Срба ју је покосио погледом, и обратио ми се на српском : „Реци овој твојој да не трабуња овакве глупости“. За њега је то питање било не само неумесно, него скоро као нека врста скрнављења.

(15/07/2022)

———————————————————————————
Дамњановић, Александар, Београд 1958, композитор и диригент. Образовао се на Факултету Музичке Уметности у Београду (композиција код В. Мокрањца, дириговање код Ж. Здравковића и Б. Пашћана) и на Париском конзерваторијуму, где је дипломирао 1983. Живи и ради у Француској, најпре као диригент у Oпери у Рену, директор музичке школе у Сан Грегоару (Бретања), где je основао гудачки оркестар Camerata Gregoriana и Festival des Arts, затим директор конзерваторијума Хектор Берлиоз у париском региону, где је основао гудачки оркестар Sinfonietta, као и фестивал Помешани гласови Voix mêlées (на коме су редовно наступали уметници из Србије), затим директор конзарваторијума у Бовеу (Пикардија), где је основао гудачки оркестар Ensemble Bovary, затим директор конзерваторијума у Сан Малоу (Бретања) где диригује Симфонијским Оркестром Сан Малоа и оснива фестивал Classique au Large, чији је уметнички директор од 2009. до 2014. године. Од 2015. године ради као директор конзерваторијума у Бланменилу (париски регион). Добитник је награда на Међународном такмичењу композитора Андре Жоливе у Паризу (1987) и Међународног такмичења ARTAMA у Чешкој (1998). Постмодерниста инспирисан византијском духовном и српском народном музиком, Дамњановић је остварио богат опус из кога се издвајају Еолске харфе, Christmas Carol и Рождество за хор, Folksongs за сопран и гудаче, Искушења св. Антонија и Пасакаља за гудаче, Лирски квартет, Поема за виолину и оркестар, Четири француске песме за глас и клавир, Ако те заборавим, Јерусалиме за чембало, Вода и вино, за оркестар. Почев од 2019. године Александар Дамњановић сарађује са јапанском пијанофортискињом и пијанискињом Јоко Конеко, за коју је написао неколико дела (клавирске верзије композиција Анастасима и Аријанин конац, као оригнална дела Три медитације, Шест хаику песама, Звона Светог Сергија у Паризу), која је Јоко Канеко премијерно извела и снимила.

слушати његове композиције : https://damnianovitch.com/test/

————————————————————————————————–
Пијанискиња и пијанофортискиња Јоко Канеко је рођена у Нагоји, у Јапану, и почела је музичке студије на Тохо-Гакуен школи у Токију. Као добитница стипендије Француске Републике била је примљена на Високи Париски Конзерваторијум за Музику (CNSM) који је завршила са највишим дипломама из клавира и из камерне музике 1991. године. Основала је «Квартет Габријел» који је деловао од 1988. до 2008. године, и био добитник међународних признања из камерне музике «Виторио Гуи» у Фиренци (1992) и «Виоти» у Верћелију (1993). Јоко Канеко је свирала са најпризнатијим уметницима међународног нивоа.
Међу њеним професорима поменимо имена као што су С. Токумаро, Ж. Муније,
М. Бероф, И. Лорио-Месијан, Ж. Мујер, Ж. Ибо, Ђ. Куртаг. М. Преслер и Ј. ван Имерсел. Пасионирана непознатим делима камерне музике, она је снимила необјављене композиције Ж. Б. Гроса са виолончелистом К. Коаном (C. Coin), клавирске квартете Лекеа (Lekeu), Ана (Hahn), Сен-Санса (Saint-Saëns), Жонгена( Jongen), Фореа (Fauré) и Шосона (Chausson) са Квартетом Габријел, Моцартове Концерте за два клавира са Ј. ван Имерселом, као и Бетовенова, Моцартова и Шубертова солистичка дела за клавир. Многи од ових снимака су добили најпрестижније награде.
Почев од 2019. године Јоко Канеко је премијерно извела неколико композиција за клавир/пијанофорте српског композитора Александра Дамњановића.
Јоко Канеко редовно гостује на Сензоку Конзарваторијуму у Јапану, на Париском Конзерваторијуму (CNSM), на курсевима у Шато-Гуијону (Француска), где са успехом преноси младим музичарима традицију и ентузијауам који је и сама примила од великих мајстора са којима је имала прилику да ради, тако да су многи од њених ученика постали велика имена међународне уметничке сцене.