Разговори између композитора и извођача : IV. | Инспирација | Јоко Канеко и Александар Дамњановић
Дијалог између композитора и извођача : IV. Инспирација
Јоко Канеко и Александар Дамњановић
>>>Разговори између композитора и извођача
>>> Japanese
>>> French
Александар Дамњановић (АД)
Током нашег протеклог дијалога договорили смо се да следећи буде посвећен појму инспирације. У речнику француског језика та реч значи, на првом месту – „улазак ваздуха у плућа“, а тек на другом месту „божански или надприродни утицај путем кога човек добија откровење о томе шта треба да каже или да уради“ или „уметниково стваралачко надахнуће“.
Интересантно је дакле приметити да се у свим описаним ситуацијама, укључујући и физику, ради о елементу који долази споља. Термин «инспирација» се ипак употребљава углавном када се ради о уметничком надахнућу ствараоца, композитора, писца, сликара … који ствара уметничко дело под утицајем неке спољашње снаге или присуства нечега (некога?) ко је ван њега самог. Будући да сам композитор, могу да потврдим да ми се редовно дешава да нађем неку добру хармонску, мелодијску или ритмичку идеју, и да будем свестан да то није био плод мог труда, већ нечега што ми се појавило само по себи, што је дошло до мене споља. Било да мислимо да је то стварно „надприродно“ или да је то „само случајно“, објективно се ради о нечему што је дошло споља.
Али сама по себи инспирација није довољна …
У вези тога, морам да поменем једну приповетку Антона Павловича Чехова, који ту тему третира на ироничан начин. Ради се, наиме, о човеку који једном свом пријатељу описује стање у коме се нађе кад осети мирис бензина. Он каже да је у том тренутку у таквој опијености и усхићењу, у једној таквој хипнози, да има утисак да схвата све тајне Васељене, Стварања света, Божанских тајни, Космоса и тајни људске душе … Али, додаје он, тај утисак нестаје чим више не осећа мирис бензина, и након тога се више ничега не сећа. Искрено заитересован за ову необичну причу, тај пријатељ му саветује да носи увек са собом папир и оловку, и да забележи те утиске када следећи пут осети мирис безина. И стварно, у току следеће инспирације он је то и урадио. Када се пробудио из тог стања опијености он је погледао шта је записао. На папиру је писало : „Осећа се мирис бензина“.
Прича је јако иронична, чак цинична и сурова. Али она одлично илуструје улогу уметника у односу на инспирацију : између тог стања егзалтације, те хипнотичке фасцинације, са једне стране, и уметничког дела, са друге стране, има један дуг пут рада, труда, свесних напора … Да би гледалац, слушалац или читалац доживео такву егзалтацију, уметник мора да прође кроз занатлијски напор, кроз самокритику, да буде оштар према сопственим идејама …
Јоко Канеко (ЈK)
Мене појам инспирације подсећа на светлећи зрак који нас води ка идеалима. Описао си инспирацију, у смислу „стимуланса“ или „халуцинације“ у случају када се такав догађај понавља, то јест када неко осети мирис бензина (што ме не изненађује, јер ми се нешто слично депавало у детињству) : наш свакодневни живот је пун тих „малих“ инспирација наших чула – вида, додира, мириса, укуса и слуха, у контакту са другим људским бићима или са нашим окружењем.
Те инспирације нас хране, обогаћују нашу машту и усмеравају је ка уметничком стварању. Док ти говориш о вези са спољашним светом, ја сам, напротив, преокупирана ониме што се догађа унутар мене. Кад неко каже да се осећа „инспирсаним“, за мене се ради о примању неке поруке, о некој неочекиваној о светлој идеји која нас обасја у једном трену.
Захваљујући најновијим открићима неурологије знамо да се посматрање људских мисли, анализа људских емоција, нашег опажања околине и наше способности памћења одигравају унутар централног нервног система, то јест у нашем мозгу, који има способност да управља свим тим догађајима путем нервних ћелија, то јест неурона, којих у људском мозгу има око 86 милијарди.
Неурони који произилазе из кортекса мозга, снимљени под флуоресцентним микроскопом
Захваљујући техници путем које је могуће посматрати реакције мозга током слушања музике, може се запазити да се најудаљеније молекуле одједном уједињују и доводе у везу једна са другом. Тако музика проузрокује на хиљаде неуро-реакција, па је сасвим нормално да и једна обична мелодија активира читав тај сложени систем. И ту музику нија тако лако избрисати из памћења, јер је она покренула огроман број нервних ћелија. Порекло утиска који имамо у тренутку „инспирације“ је можда плод брзине којим те ћелије долазе у додир једна са другом.
Мада та „инспирација“ проузрокована мирисом бензина може бити нека врста олфактивне халуцинације, последица лошег функционисања носних дупљи, или лошег функционисања централног система, који контролише мозак.
АД
Јасно је да се у нашем мозгу догађа много ствари, и сигурно се у њему повезују међусобно наша бројна искуства и осећања на начин кога нисмо ни свесни, јер је у тренутку стварања уметник заузет и опседнут „занатлијским“ питањима.
Биста Пола Клодела, дело његове сестре Камиј Клодел
У једном писму на тему песничке инспирације, Пол Клодел описује песника, који је „ … под утицајем неке ритмичке рецитације, понављања и лелујања речима, сличне оријенталним тужбалицама и нарицаљкама. Видимо га како трља руке, како се шета тамо-амо, одбројава неке ритмове, мрмља нешто кроз зубе. И мало-помало, под утицајем тог ритмичког подстрека, негде на средини између маште и жеље, почиње да тече бујица речи и идеја. Све његове врлине су у стању највеће приправности и будности, свака је спремна да дâ од себе све што зна и уме, памћење, искуство, маштовитост, стрпљење, храброст и неустрашивост, па чак и јунаштво, укус – који истог тренутка пресуђује шта је добро а шта није за нашу још увек нејасну намеру, а посебно интелигенција које посматра, процењује, саветује, критикује, подстрекује, одваја, осуђује, уједињује, распоређује и прави свуда око себе ред, светлост и равнотежу. Није интелигенција та која ствара, интелигенција је та која посматра наше стварање …“
(Пол Клодел, писмо свештенику Бремону у вези песничке инспирације, 1927)
ЈК
Да ли си знао да је Пол Клодел (1868-1955), књижевник и кинематограф, јако познат у Јапану као дипломата, и да је јако ценио јапанску културу и јапански народ? Он је боравио код нас, у Јапану, од 1921. до 1927. године, и био је оснивач француско-јапанског инситута у Кјоту?
АД
То нисам знао. Ето још једне тајанствене везе … У горе наведеном писму видимо да је тај нетварни и спољни чинилац, који називамо «инспирација», заправо првобитна твар коју треба обрадити, умножити, раширити … све то под контролом занатских метода које су врло конкретне и опипљиве. Пол Клодел то описује на упечатљив начин. Ја се лично осећам блиским стању које он описује, и у духовном и у тварном смислу. На сличан начин сам радио када сам компоновао дело „Анастасима“, које је настало у једном дану и у једном даху, у некој врсти уметничке помахниталости, која личи на Клоделов опис.
ЈK
У вези твог дела „Анастасима“ (чији назив долази од грчке речи анастасис = васкрсење), морам рећи да сам била у савршеној осмози са том композицијом чим сам примила партитуру верзије за пијанофорте. То дело – било да се ради о верзији за трио са кларинетом, или о верзији за пијанофорте – одмах делује на слушаоца, од своје прве фразе, неком врстом светлости која зрачи из те прелепе теме српске православне химне. Избор инструмента као што је пијанофорте – са својим бројним аликвотним тоновима, са својим рафинманом и својом звучношћу, својим контрастима између различитих регистара – је много допринео том утиску.
AД
Ради о једногласном напеву, који се пева на васкршњој литији. Можемо га чути овде, снимљеног за време једне праве литије :
Снимак српске васкршње химне „Христос васкрсе“
Решио сам да од те мелодије направим вишегласну композицију, прво за трио виолина-кларинет-клавир, а онда за пијанофорте. Будући очаран том мелодијом, покушао сам, пре свега, да схватим како је она сачињена, који су њени унутрашњи закони.
– прво сам запазио да се две ноте понављају много чешће него све остале, „е“ и „фис“
– те две ноте су постале основа за целу звучну грађевину, почев од увода, где те ноте подсећају на звук удаљених звона
– на темељ тих замишљених звона сам ослонио изворну мелодију
ЈK
Док смо спремали овај дијалог, ти си рекао да je партитура „мртво слово на папиру, мали црни хијероглифи на белој површини“ … мислим да претерујеш, да тим речима умањујеш важност музичког писма и његовог значаја за извођача. За мене су партитура и све што њу окружује, напротив, значајни елементи чије тајне треба разоткрити; рецимо композиторов интимни дневник, као што је то случај са Шопеновим мазуркама. Уосталом, када говоримо о музичком репертоару, употребљавамо реч „литература“.
Кад се нађем пред неком новом партитуром, ја почињем са ишчитавањем (оно што називамо „дешифровањем“), налазим места који у мени проузрокују емоције или ме интригирају, покушавам да протумачим смисао тих порука, природу емоција које се крију иза нота. Та прва етапа „читања партитуре“ је сложена, дубока и фасцинантна. А када се ради о рукописној партитури, имамо утисак да нам она открива духовно стање композитора у тренутку стварања. Дирљиво је имати утисак скоро непосредног контакта са композитором. Али, наравно, тек свирајући те написане ноте имамо утисак „тродимензиналног“ схватања. Будући да је пијанистички свет вишегласан, то схватање може бити нека врста сликовите представе, нека прича или нека врста архитектуре, који су, сви заједно, слика Васељене. Тај појам ме инспирише, тако да сва сликовитост, разнобојност и звучање које можемо остварити захваљујући том полифоном инструменту, су за мене порука коју нам је оставио композитор, управо путем партитуре.
Инспирација и емоција су тесно везане, а памћење им помаже у томе. Покушавам да схватим, преко њих, композиторову личност, његов начин размишљања. Зато волим да читам композиторова писма која су често објављена у њиховим биографијама, да уочим неке елементе из њиховог личног живота … али не заборављајући техничке елементе његовог стила, евентуалних утицаја које су на њега имали неки претходници, његова епоха и окружење, или чак и инструмент на коме је компоновао дотично дело … то је право „детективско истраживање“. Ти „докази“ ми помажу да наново изградим (створим) читав свет који окружује то дело, и да га на тај начин прилагодим себи и својој личној пијанистичкој палети.
Снимак композиције «Анастасима» (Јоко Канеко, на инструменту Граф из 1826. године)
Црква у месту Шез Жиро, у покрајини Венде –Француска-где је премијерно изведена “Анастасима”
ЈK
Прво извођење „Анастасиме“ је било на мом личном инструменту, „Кларк – Валтер“, и још увек се сећам како је он звучао изванредној акустици цркве где је концерт био одржан, пред публиком која је била пажњива и сконцентрисана. Имала сам утисак да сам пренела публици неку врсту поруке коју смо јој срочили композитор и ја.
AД
Начин на који је „Анастасима“ изграђена илуструје нашу тему када се ради о начину на који ће један врло кратак звучни елемент послужити као духовна и материјална основа за доста дугу композицију. Умножавајући тај елемент, те две ноте које имитирају удаљена звона, стигао сам до композиције која траје шест минута. Основа је истовремено и духовна и материјална : „духовна“ јер сам се инспирисао спокојношћу те литургијске мелодије, „материјална“ јер сам употребио један мали састојак да бих створио много импозантнију архитектуру … као зидар који камен по камен направи палату, или научник који умножи или увећа молекулу да би од ње направио неки лек.
Насловна страна француског превода приповетке “Кобна јаја”
Устаљена је идеја да су научник и уметник непомирљива супротност : први је сматран сувопарним рационалистом, док другог замишљамо у друштву муза које му му шапућу на уво неке божанске тајне. За мене уметник мора да буде и научник, као што научник треба да буде делом уметник. Видели смо како композитор мора да анализује материјал са којим ради, да би могао да га умножи, да га преобрази, да га продужи … да би од једног малог састојка направио целовито уметничко дело. Научник који открије једну молекулу ће, такође, покушати да схвати њену унутрашњу логику, њене личне законе, да би покушао да је размножи, умножи, и направи од ње лек који ће се произвести у великом броју и лечити болести … За мене је такав човек инспирисани уметник.
Кад пишем ове редове, мислим на Александра Флеминга који је пронашао пеницилин, захваљујући коме имамо антибиотике. А мислим и на необичну приповетку Мухаила Булгакова „Кобна јаја“, која нам описује тренутак када један зоолог, професор Персиков, случајно открије „зрак живота“, под којим жива бића постају много већа, јача, борбенија, … и тако направи епохално научно откриће : „ … Персиков је устао, вратио се у кабинет, зевнуо, протрљао прстима вечито запаљене капке и, севши на хоклицу, завирио у микроскоп; прсте је ставио на заврањ и већ је намеравао да покрене круг, али га није покренуо. Десним оком угледао је Персиков мутан бели котур и у њему мутне бледе амебе, док је усред котура лежао шарени увојак, налик на женски. Тај увојак видели су много пута и Персиков и стотине његових ученика, па се за њега нико није интересовао, јер за то, између осталог, и није било разлога. Шарени прамен светлости само је ометао посматрање и показивао да препарат није био у жижи. Стога су га немилосрдно уклањали једним покретом завртња, осветљавајући поље равномерном белом светлошћу. Дугуљасти прсти зоолога већ су легли на изрез завртња, кад су одједном задрхтали и повукли се. Разлог је био у Персиковљевом десном оку, које се наједном уозбиљило, изненадило, чак узнемирило. За микроскопом није није седео неталентован просечан човек. Не, за микроскопом је седео професор Персиков! Читав живот, све његове мисли сабрали су се у десном оку …“
Наравно да се „зрак живота“ појавио случајно, али чињеница да га је професор Персиков уочио није случајност. Чак и ако смтрамо да је инспирација „божански или надприродни утицај путем кога човек добија откровење о томе шта треба да каже или да уради“ заправо само пука случајност, чињеница да је неко ту случајност запазио, да је није пропустио, да није промашио тај сусрет, ће довести до значајног научног или уметничког открића.
На стотине, можда на хиљаде научника су завршили исте студије као имагинарни професор Персиков, или реални Александар Флеминг, бројне су можда очи пред којима су прошли изузетни зраци и спасоносне молекуле … али нису сви имали присутност духа да запазе тај необични елемент који се појавио изненада, споља, и нису умели да му дају важност коју је он заслуживао. Инспирација је такође та способност духа да запази и прими знак који долази споља „случајно“. Игор Стравински, са његовом уобичајеном иронијом, је рекао да „инспирација не долази лењивцима“
ЈK
Слажем се са том претпоставком. Да би могли да препознамо инспирацију, потребна је извесна припрема : мотивација, жеља, искуство, доживљени и проживљени елементи. Ти подаци, који су заправо наше памћење, су чувани међу неуронима који реагују и и повезују се међусобно када неко прими неки спољни стимуланс, и та особа може да замисли нешто ново, што досад још никоме није пало на памет. Та особа мора да поседује знање и уметничку свест, без којих би такав сусрет изостао, или био сматран хиром.
Изабела Клоез-Тајарани (Isabelle Cloëz–Tayarani), неуробиолог, додаје : „ и дан данас, у XXI веку, још увек је тешко скупити и ујединити све способности људског мозга, и објаснити креативне механизме, инспирацију или начин на који се доживљава уметничко дело“. Она додаје : „У уметничкој интерпретацији треба узети у обзир општи развој људског рода, развој индивидуе и културе“. (Треба напоменути да је Изабела Клоез-Тајарани изврсна виолинискиња). Она помиње и књигу „Разум и задовољство“ професора Жан-Пјера Шанжеа (Jean–Pierre Changeux) који такође овим тезама доноси ново тумачење. (Жан-Пјер Шанже, аутор бројних књига у својој области, је професор у Француском Колеџу, у Пастеровом Институту, и био је председник Националног Комитета за Етику). У поменутој књизи, професор Шанже пише : „ У мозгу се повезују, на јединствен начин, три еволуције : општа еволуција врста, еволуција индивидуе и еволуција култура. Уметничко стварање, као и уживање у уметничком делу, не могу се више разматрати а да се не узму у обзир ова три елемента и начин на који се они међусобно прожимају“.
Тако нам неуролошке науке налажу да се инспирација не може одвојити од ова три елемента и разматрати независно од њих. У истој књизи налазимо и поглавље о «отелотворењу душе», које бих ја резимирала овако : «Нашим мислима, нашем опажању стварности и нашим емоцијама управљају кружења неурона који преносе и шире стимуланси сваког од њих. То преношење активира један читав «свет» молекула које реагују у оквиру онога што називамо «ментални предмети».
ЈK
Без обзира што су на први поглед појмови божанства и надприродног непомирљиви са научним достигнућима, што може да разочара теолога као што си ти, морам рећи да се ја лично слажем са идејом да у људском бићу круже истовремено спољни и унутрашњи елементи, и да рационално и ирационално нису толико удаљени једно од другог.
Ево нас у јулу 2021. године, излазимо из дугог периода карантина који је проузроковала санитарна криза и прослављамо васкрсење уметничких активности. Ја ћу са највећим одушевљењем да се поново сусретнем са публиком на фестивалу Кубрију (Cubry) у француској покрајини Франш Конте (Franche Comté) 23. и 24. јула, где ћу на пијанофортеу Ерар (Erard) из 1840. године премијерно извести твоју композицију „Звона Светог Сергија у Паризу“.
Плаката концерта фестивала у Кубрију, где ће бити премијерно изведена композиција “Звона Светог Сергија у Паризу”
(15/07/2021)
———————————————————————————-
Дамњановић, Александар, Београд 1958, композитор и диригент. Образовао се на Факултету Музичке Уметности у Београду (композиција код В. Мокрањца, дириговање код Ж. Здравковића и Б. Пашћана) и на Париском конзерваторијуму, где је дипломирао 1983. Живи и ради у Француској, најпре као диригент у Рену и професор у Сен Грегоару (основао оркестар Camerata Gregoriana и Festival des Arts), а 1998. постао је директор конзерваторијума Хектор
Берлиоз у Паризу, где је основао гудачки оркестар Sinfonietta, као и фестивал Помешани гласови (Voix mêlées), на коме редовно наступају уметници из Србије. Добитник је награда на Међународном такмичењу композитора Андре Жоливе у Паризу (1987) и Међународног такмичења ARTAMA у Чешкој (1998). Постмодерниста инспирисан византијском духовном и српском народном музиком, Дамњановић је остварио богат опус из кога се издвајају Еолске харфе, Christmas Carol и Рождество за хор, Folksongs за сопран и гудаче, Искушења св. Антонија и Пасакаља за гудаче, Лирски квартет, Четири француске песме за глас и клавир, Ако те заборавим, Јерусалиме за чембало.
Велика општа илустрована енциклопедија Larousse, допуњено српско издање, 2012. године
слушати његове композиције : https://damnianovitch.com/test/
————————————————————————-
Пијанискиња и пијанофортискиња Јоко Канеко је рођена у Нагоји, у Јапану, и почела је музичке студије на Тохо-Гакуен школи у Токију. Као добитница стипендије Француске Републике била је примљена на Високи Париски Конзерваторијум за Музику (CNSM) који је завршила са највишим дипломама из клавира и из камерне музике 1991. године. Основала је «Квартет Габријел» који је деловао од 1988. до 2008. године, и био добитник међународних признања из камерне музике «Виторио Гуи» у Фиренци (1992) и «Виоти» у Верћелију (1993). Јоко Канеко је свирала са најпризнатијим уметницима међународног нивоа.
Међу њеним професорима поменимо имена као што су С. Токумаро, Ж. Муније,
М. Бероф, И. Лорио-Месијан, Ж. Мујер, Ж. Ибо, Ђ. Куртаг. М. Преслер и Ј. ван Имерсел. Пасионирана непознатим делима камерне музике, она је снимила необјављене композиције Ж. Б. Гроса са виолончелистом К. Коаном (C. Coin), клавирске квартете Лекеа (Lekeu), Ана (Hahn), Сен-Санса (Saint-Saëns), Жонгена( Jongen), Фореа (Fauré) и Шосона (Chausson) са Квартетом Габријел, Моцартове Концерте за два клавира са Ј. ван Имерселом, као и Бетовенова, Моцартова и Шубертова солистичка дела за клавир. Многи од ових снимака су добили најпрестижније награде.
Почев од 2019. године Јоко Канеко је премијерно извела неколико композиција за клавир/пијанофорте српског композитора Александра Дамњановића.
Јоко Канеко редовно гостује на Сензоку Конзарваторијуму у Јапану, на Париском Конзерваторијуму (CNSM), на курсевима у Шато-Гуијону (Француска), где са успехом преноси младим музичарима традицију и ентузијауам који је и сама примила од великих мајстора са којима је имала прилику да ради, тако да су многи од њених ученика постали велика имена међународне уметничке сцене.
