Разговор између композитора и извођача : V. | Сећање | Јоко Канеко и Александар Дамњановић
Разговор између композитора и извођача : V. Сећање
Јоко Канеко и Александар Дамњановић
>>>Разговори између композитора и извођача
>>> Japanese
>>> French
Јоко Канеко (ЈК)
Сећање је неопходан састојак свих наших активности, било да су оне уметничке или духовне природе. Овог августа, као сваке године, јапански народ ће се колективно подсетити болне успомене на 1945. годину, када су две атомске бомбе уништиле Хирошину (6. августа) и Нагасаки (9. августа), после чега је јапан капитулирао 15. августа.
Ја сам ћерка једне озрачене особе, која је чудом преживела. Моја мајка, која је тада била гимназијалка у Хирошими, била је ангажована да ради „за домовину“, као сви ученици те године. Али директор гимназије-фабрике, која се налазила у центру Хирошиме, је тај 6. август прогласио као „празнични дан“, баш када је, тачно у 8 часова и 15 минута, експлодирала бомба у самом центру града.
Судбина је очигледно заштитила њену целу породицу, чија кућа се налазила на само 2500 метара од епицентра експлозије. Сама кућа је била делимично уништена, али их је ипак заштитила од топлотног удара од 4000° C. Чудом, цела породица је преживела без последица за здравље, иако је законски била проглашена као „озрачени из Хирошиме“. Захваљујући том чуду, ја сам дошла на овај свет.
Меморијални центар за мир у Хирошими (Генбаку купола) је једина зграда која није била срушена у експлозији 6. августа 1941. година. Она је сачувана у стању у коме је била тог дана, захваљујући напорима грађана Хирошиме, који на тај начин желе да изразе своју наду у мир, и наду да ће атомско оружје дефинитивно нестати са лица земље. Тако је симбол најразаравајућег оружја постао отелотворење наде у мир /unesco.org
Иако сматрам да данас, овде, у Француској, имам задатак да пренесем будућим генерацијама колективно сећање моје породице и мог народа, морам признати да је период који је настао после тога био сасвим другачији : био је то трауматичан период, када није било пожељно говорити о невероватној снази те бомбе … јер су Јапанци озрачене особе гледали са подозрењем, сматрали су их различитим од осталих грађана, док су себе сматрали здравим и нормалним. О тој теми се говорило за време породичних скупова, чак и пред децом, али се никад нису помињали никакви конкретни детаљи, као ни начин на који је то јапански народ доживео. Моја мајка ми је више пута говорила о том догађају, али никад из личног искуства, него увек из „друге руке“.
Те недоречене ствари су врло често синоним за болне догађаје, о којима се не прича. Тако да те недоречене ствари садрже у себи неку врсту експлозивне енергије. Та енергија треба да се пусти на слободу … јер је сећање важан елемент за нашу будућност.
Александар Дамњановић (АД)
Баш сам изненађен твојим уводом у нашу тему овог месеца : очекивао сам питања у вези личног и уметничког сећања, али видим да се овде ради о колективном сећању везаном за историјске догађаје. Очигледно да појам сећања буди у теби болна искуства јапанског народа, као што си то и објаснила. Твој текст је врло згуснут, и помиње неколико тема : само бомбардовање, ситуација твоје породице, појам прећутног заборава (управо супротно од сећања и од успомена!), дискриминације према озраченима … Није ми измакао ни твој сликовит израз „експлозивне енергије“ која се рађа у недореченим и болним ситуацијама.
Покушаћу да реагујем на сличну тему у српској историји, на колективно и историјско сећање, пре него што се можда окренемо личном и уметничком сећању. И у Србији одређени датуми покрећу колетивно сећање. Рецимо 6. април 1941. године, дан када је, на дан Васкрса, немачка авијација бомбардовала Београд, без претходне најаве рата, и управо на тај начин хтела да уништи колективно сећање : наиме, бомбе су превасходно уништиле Народну библиотеку, где су се налазили, између осталог, рукописи дела српских композитора из 15. века. Или рецимо 28. јун, дан Косовског боја 1389. године, када су се српска и турска војска сукобиле, за огромним обостраним жртвама, што је био почетак турске окупације Србије (вратићу се на ову тему мало касније). У новијој историји, 24. март 1999. године, је био дан када је почело бомбардовање Србије од стране коалиције коју су предвдоиле Сједињене Америчке Државе. Знам Србе који данас живе у Француској, и који реагују на пост-трауматичан начин када чују сирене сваке прве среде у месецу. (У Француској се сваке прве среде у месецу, тачно у подне, тестирају сирене за узбуну).
Немачки бомбардер 6. априла 1941. Године
Бомбардовани Београд 6. априла 1941. Године
Али, у српском колективном сећању, најтрауматичније је оно које нема ни тачан датум : сећање на методично истребљивање Срба у хрватским концентрационим логорима за време Другог светског рата. То истребљивање је било покривено ћутањем током неколико деценија у комунистичкој Југославији, коју је предводио Тито (који је био Хрват), наводно да би се помирили завађени српски и хрватски народ. Нажалост, новија историја нам је показала да су негирање сећања и скривање истине били непотребни, чак сасвим контрапродуктивни, јер трагична истина кад-тад исплива на видело.
Има народа који се служе славним датумима да би на тај начин потхрањивали национални понос, а намерно запостављају неке мало мање славне епизоде. Сећам се како је мени, младом страном студенту, један од професора на париском Конзерваторијуму објашњавао да у Паризу постоји железничка станица Аустерлиц, или авенија Велике Армије, као и многа друга места која подсећају на наполеонове славне победе, али да нигде нема улице која се зове Ватерло, или Березина …
Тако су многи изненађени чињеницом да Срби, православни хришћани, славе и дан-данас Косовски бој који се одвијао 28. јуна 1389. године, док је тај датум заправо почетак окупације Србије од стране отоманског царства. Ради се о духовном избору : легенда каже да је српски владар, кнез Лазар, свесно изабрао небеско царство, то јест да изгуби живот као хришћански мученик бранећи хришћанство у Србији, уместо овоземаљког царства, то јест да добије битку. Било да се ради о легенди или о истинитој причи, тај датум и тај догађај су одржавали колективно сећање српског народа, дајућу му снагу да не напусти хришћанску веру. Јеврејски народ се доживео сличне догађаје, прво за време вавилонскиг прогнанства, у време цара Навуходоносора, а после тога, још много дуже прогнанство, од 70. године, када је Јерусалимски храм био уништен, до 1948. године, када је основана држава Израел.
ЈK
Твоје сведочење је потресно, будући да је лично доживљено преко твоје припадности српском народу, који живи у региону између Истока и Запада, где се мешају многе религије и многи народи …
Као припадницу јапанског народа, то ме јако интересује, будући да је Јапан већ пре 75 година распустио војску (и на тај начин себе лишио могућности да ратује), да би усредсредио своје напоре ка реконструкцији своје земље, ка њеном економском развоју, ка образовном систему, и – наравно – ка борби за мир. Све то је допринело да Јапан постане економски развијена земља, заснована на либералном моделу, по угледу на Америку. Ипак, не треба никад заборавити ко су били наши преци, као што треба бити свестан чињенице да многи народи данас воде борбу за опстанак и за благодат.
Наш задатак је да одржавамо сећање и да га пренесемо будућим генерацијама.
Село Шеранс у Француској покрајини Нормандији, у коме живи само 161 становник, такође има свој меморијал на Први и на Други светски рат.
AД
Колективно сећање може да буде и веза која спаја људе који се не познају непосредно. Тако је Јапан знатно помогао Србији после бомбардовања 1999. године, можда управо зато што су Јапанци сачували у свом сећању последице атомске бомбе. Тако данас у Београду круже многобројни аутобуси градског превоза, на којима пише „Поклон Београду од Јапанског народа“. То се зове „саосећање“, што дословно значи осећати нешто са неким другим, поделити колективно сећање са неким.
Јапански аутобуси у Београду
Видели смо да постоје две врсте сећања, колективно и индивидуално. То нас на два начина усмерава ка уметности: прво „алхемијска“ моћ уметности да претвори ружно у лепо, и друго, сећање као неопходни елемент за спознају уметничког дела. Кад употребљавам реч „ружно“ мислим на тешке тренутке у животима стваралаца као што су Бетовен, Ван Гог, и многи други, који су претворили своје личне патње и несреће у уметничка дела која зраче својом лепотом и уздижу нас изнад свакодневнице и лече наше душевне бољке. Други елемент је неопходан за нашу музичку професију, јер смо путем тог елемента способни да спознамо музичко дело. Док можемо у трен ока да спознамо слику или архитектуру, и да посматрамо сваки њихов детаљ по вољи, музичко дело нам намеће своје законе : да бисмо спознали целовитост једног музичког дела, ми морамо да сачекамо његов крај, а његове детаље не можемо да посматрамо (чак ни на снимку) а да при том не нарушимо његов природни ток. То значи да можемо да спознамо музичко дело захваљујући нашем памћењу. Када чујемо тему коју смо претходно запазили, непрекидни звучни ток се обликује и идентификује, можемо да пратимо развојни пут једне музичке теме као што пратимо животни пут неке личности у роману … Редован повратак једне музичје фразе моће да нам наговести њену следећу појаву, да је унапред очекујемо, и да јој се надамо.
ЈK
Као пијанофортискиња и пијанискиња појам сећања ми евоцира моју професију извођача. Не ради се дакле о неком временски далекосежном сећању, већ о тренутном сећању, о нечему што се управо одиграло. Та врста сећања игра важну улогу у камерном музицирању, где је неопходно одржавати звучни дијалог са партнерима у музицирању, и где је неопходно дати утисак природног и неусиљеног разговора, као да се ради о импровизацији : извођач мора да запамти начин на који је партнер одсвирао своју фразу, и да истог тренутка одлучи како ће на ту фразу да одговори, којим темпом, којом снагом звука, каквим изразом … међу небројеним могућностима које су пред њим.
AД
Тачно. А ми смо се толико навикли на то, да нисмо ни свесни како би изгледала наша егзистенција без наше способности памћења. Замислимо, само на тренутак, биће које не би имао ту моћ, биће које би заборавило не само дуготрајно сећање (рецимо историју свог народа), него чак и оно што се десило јуче, или пре сат времена ; замислимо некога ко слуша музику и не сећа се ничега што је чуо пре неколко секунди. Да узмемо твој пример и замислимо извођача који се не сећа онога што је чуо пре неколико тренутака! Не би постојала никаква могућност дијалога. Исто тако би било и у свакодневном животу – живели бисмо и некој врсти „вечног тренутка“. Питам се да ли је прича о Адаму и Еви (која се налази на почетку Библије, али која би могла да се примени на било коју цивилизацију) нека врста алегорије тог вечног тренутка? Тек када се одвоји од тог вечног тренутка, људско биће је способно да постане стваралац, да не живи само у вечној садашњости, него и у сећању на оно што је било, са једне стране, и у будућим плановима и пројектима, са друге стране. Вечни тренутак садашњости је дакле нека врста категорије егоизма : људско биће живи у сопственом блаженству, ужива у сопственој срећи, али не ствара ништа што би било упућено другим људима. Сећам се да сам читао како су неки велики испосници, који су могли да се моле по цео дан, и тако током целог свог живота, препоручивали тражење тог вечног тренутка садашњости. То је свакако импресивно, али на шта би личио овај свет када човек не би ништа стварао од онога што је способан да створи захваљујући управо свом сећању? Не бисмо имали ниједну симфонију, ниједну слику, ниједан роман, ниједно научно откриће … Бескрајно теолошко и философско питање …
ЈK
Као што је наша колегиница неуробилог нагласила у прошломесечном тексту о инспирацији, сећање је такође и резултат многобројних веза које међусобно успостављају неурони у нашем мозгу. Треба нагласити да наша моћ сећања употребљава свих наших пет чула : вид, слух, додир, њух и укус. Осећања такође утичу на нашу способност памћења, и могу да га појачају или напротив ослабе.
Знам особе које поседују изузетне способности памћења : госпођа Ивон Лорио-Месијан, моја прва професорка на париском Конзерваторијуму, је била таква. Она је имала изузетну моћ памћења, до те мере да је знала напамет и најмањи детаљ свих оркестарских инструмената у свим Моцартовим клавирским концертима, које је иначе целокупно све изводила на концертима у париским концертним салама. То је за мене, младу студенткињу, било просто невероватно.
AД
Так сада запажам да уопште нисмо причали о нашем физичком сећању, ономе које се тича наших пет чула, него смо се усредсредили на интелектуално сећање, оно које нетварно постоји у нашиј глави. Не треба заборавити да нека од тих чула, њух, вид, додир … и те како могу да пробуде наше интелектуално сећање, оно које постоји на нетварни начин у нашој глави.
Закључујући овај дијалог, запажам да је он био мање упућен ка уметничкој области, а много више историји и политици. То је можда нормално, будући какве смо тешке теме покренули од самог почетка. Кажу да је уметност начин да се, макар на тренутак, напусте наше свакодневне бриге, да се оне забораве. Тако је заборав, супротност памћењу, спас за нашу душу. У православној литургији постоји један део који се зове „Херувимска песма“, која верника подстиче да „оставе све бриге овог света“ пре него што уђу у „ову тајну“. У нашем контексту, „ова тајна“ је, по мом мишљењу, равнотежа између памћења и заборава : док неки елементи у нашој судбини заслужују да буду запамћени, и они који, напротив, заслужују заборав, да би на тај начин ослободили нашу свест од терета који нас спречава да се уздигнемо изнад наших овоземаљских услова живота.
(2021/8/15)
———————————————————
Дамњановић, Александар, Београд 1958, композитор и диригент. Образовао се на Факултету Музичке Уметности у Београду (композиција код В. Мокрањца, дириговање код Ж. Здравковића и Б. Пашћана) и на Париском конзерваторијуму, где је дипломирао 1983. Живи и ради у Француској, најпре као диригент у Рену и професор у Сен Грегоару (основао оркестар Camerata Gregoriana и Festival des Arts), а 1998. постао је директор конзерваторијума Хектор Берлиоз у Паризу, где је основао гудачки оркестар Sinfonietta, као и фестивал Помешани гласови (Voix mêlées), на коме редовно наступају уметници из Србије. Добитник је награда на Међународном такмичењу композитора Андре Жоливе у Паризу (1987) и Међународног такмичења ARTAMA у Чешкој (1998). Постмодерниста инспирисан византијском духовном и српском народном музиком, Дамњановић је остварио богат опус из кога се издвајају Еолске харфе, Christmas Carol и Рождество за хор, Folksongs за сопран и гудаче, Искушења св. Антонија и Пасакаља за гудаче, Лирски квартет, Четири француске песме за глас и клавир, Ако те заборавим, Јерусалиме за чембало.
Велика општа илустрована енциклопедија
Larousse, допуњено српско издање, 2012.
године
слушати његове композиције : https://damnianovitch.com/test/
————————————————————————-
Пијанискиња и пијанофортискиња Јоко Канеко је рођена у Нагоји, у Јапану, и почела је музичке студије на Тохо-Гакуен школи у Токију. Као добитница стипендије Француске Републике била је примљена на Високи Париски Конзерваторијум за Музику (CNSM) који је завршила са највишим дипломама из клавира и из камерне музике 1991. године. Основала је «Квартет Габријел» који је деловао од 1988. до 2008. године, и био добитник међународних признања из камерне музике «Виторио Гуи» у Фиренци (1992) и «Виоти» у Верћелију (1993). Јоко Канеко је свирала са најпризнатијим уметницима међународног нивоа.
Међу њеним професорима поменимо имена као што су С. Токумаро, Ж. Муније,
М. Бероф, И. Лорио-Месијан, Ж. Мујер, Ж. Ибо, Ђ. Куртаг. М. Преслер и Ј. ван Имерсел. Пасионирана непознатим делима камерне музике, она је снимила необјављене композиције Ж. Б. Гроса са виолончелистом К. Коаном (C. Coin), клавирске квартете Лекеа (Lekeu), Ана (Hahn), Сен-Санса (Saint-Saëns), Жонгена( Jongen), Фореа (Fauré) и Шосона (Chausson) са Квартетом Габријел, Моцартове Концерте за два клавира са Ј. ван Имерселом, као и Бетовенова, Моцартова и Шубертова солистичка дела за клавир. Многи од ових снимака су добили најпрестижније награде.
Почев од 2019. године Јоко Канеко је премијерно извела неколико композиција за клавир/пијанофорте српског композитора Александра Дамњановића.
Јоко Канеко редовно гостује на Сензоку Конзарваторијуму у Јапану, на Париском Конзерваторијуму (CNSM), на курсевима у Шато-Гуијону (Француска), где са успехом преноси младим музичарима традицију и ентузијауам који је и сама примила од великих мајстора са којима је имала прилику да ради, тако да су многи од њених ученика постали велика имена међународне уметничке сцене.
