Разговори између композитора и извођача : III. | Образовање : између Спарте и Атине | Јоко Канеко и Александар Дамњановић

Разговори између композитора и извођача : III. Образовање : између Спарте и Атине

Јоко Канеко и Александар Дамњановић

＞＞＞　Разговори између композитора и извођача
>>> Japanese
>>> French

Александар Дамњановић (АД)
У нашем претходном разговору преложили смо да разговарамо о теми образовања. На шта те наводи израз „образовање“?

Јоко Канеко (ЈК)
Пливање : астма од које сам боловала као беба ме је од најранијег детињства упутила ка пливању, захваљујући интелигенцији мојих родитеља. Острвска земља, са својих 6.847 острва и 35.558 километара обала, пливање у Јапану није само ствар традиције, него и један од услова да се преживи, неопходна спортска дисциплина. Два пливачка клуба у која сам се уписала у Токију и у Јокохами су били познати по њиховим „спартанским“ методама. Оснивачи и директори су били бивши шампиони, учесници на олимпијским играма, Фурухаши и Хашизуме, који су пробудили наду у Јапану, опустошеном после Другог светског рата. Речи „спартанска дисциплина“ и „олимпијада“, које упућују на стару Грчку, су одзвањале тајанствено и необично у мојој глави.

Један од париских базена

Тренинзи су били методични, а инструктори строги и захтевни, али ипак хумани. После неколико година упорног вежбања, када сам напунила десет година, могла сам да пливам од 2000 до 2500 метара, у четири стила, током тренинга који је трајао од 60 до 80 минута, са погледом упереним у огромне хронометре који су неумољиво одбрајавали време које нам је потребно од једног до другог краја базена. Ко је пливао брзо, могао је да се одмори неколико секунди и да напуни резерву кисеоника, без обзира на умор, али онај ко је пливао „нормалном брзином“ није имао времена за одмор, него је морао одмах да настави у супротном правцу … језива спирала! Иако нисам била међу најталентованијима и најредовнијима, да бих могла да учествујем у такмичењима, поносила сам се искуством стеченим у овом „спартанском“ клубу, а успут сам развила мишићавијаа рамена него било која девојчица тог узраста.

AД
У поређењу са твојим образовањем, морам признати да у мом нема ничега спартанског. Моји родитељи, иако су били занатлије са само четири разреда основне школе, су се одликовали врло развијеним осећајем за уметност : мој отац је слушао искључиво класичну музику, једину коју је признавао, док је моја мајка кришом писала стихове, са њеним неспретним рукописом ђака-првака и њеним правописним грешкама. Уметничка лепота је била сматрана као врхунска вредност у нашој породици, и бављење уметношћу је било подржавано од стране наших родитеља. Мој старији брат је први кренуо тим путем, и повео је и мене, водећи сигурном и чврстом руком мој уметнички укус и моја интелектуална опредељења. Школски систем у комунистичкој Југославији је био на високом нивоу (само није било дозвољено критиковати комунистички режим). То двоструко богатство, породично и државно, ме је довољно добро припремило да будем примљен на студије композиције на престижном париском конзерваторијуму.

Али, кад читам твоје „спартанско“ искуство, питам се каква је веза између спорта и образовања уопште, и посебно уметничког образовања?

ЈK
Захваљујући захтевном спортском тренингу научила сам да владам временом којим располажем и да владам собом, и телесним и менталним способностима. А што се тиче ситуације у којој човек мора да иде до крајњих граница својих способности, мислим да то искуство наоружава децу да се боре у овом свету, где су борбе и селекција, нажалост, свакодневне и непрестане. Можда је мој израз „борба“ претеран, али таква искуства нас чине упорнијим и истрајнијим.

Леонидас, спартански краљ (540-480 пре наше ере)

Иначе, моји родитељи су такође били љубитељи музике. Кад сам имала само три године уписали су ме у музичку школу „Тохо-Гакуен“, која је била заснована на методи Золтана Кодаља, по имену композитора мађарског порекла. Та метода се заснивала на народним мелодијама и ритмичким игрицама. Забавна метода, али добро замишљена и осмишљена : тако, рецимо, није било дозвољено почети учење било ког инструмента у току прве године (јер се сматра да деца треба прво да савладају неке музичке основе без инструмента).

Ипак систем је имао једну ману : уписница у школу је била скупа, будући да те школе нису примале помоћ од Државе. Тако да породице са скромнијим примањима нису могле себи да приуште такво образовање. То је стварно штета, ја лично сматрам да је образовање једини начин за друштвено уздизање и напредак младих особа. То ме је управо изненадило и одушевило када сам дошла у Париз 1987. године – бесплатно образовање и социјално осигурање за све, без икакве дискриминације.

AД
Када се ради о образовању, и о његовј улози у друштву, хтео бих да се подсетимо, макар и на кратко, образовања путем музике, а не музичког образовања, јер је то праисконска тема у нашој цивилизацији. Периклесов саветник, Дамон (V. век пре наше ере), је, још пре Платона, указивао на вредносз образовања путем музике, која је – ако се ваљано упражњава – моћно оруђе за стварање и очување друптвеног мира. Он каже да исправно бављење музиком ојачава карактер. (Вратићемо се, мало касније, на појмове „ваљано упражњавање“ и „исправно бављење“).

Аполон са лиром

Платон (428-348 пре наше ере) потврђује да музика може да садржи у себи највиши степен истине и лепоте, и чак је упоређује са философијом, али да може и да поквари људе и да буде анти-педагошки чинилац, зато што се обраћа чулима а не духу. „Сладуњаву лирску музику треба прогнати јер путем ње могу да завладају уживања и болећивост, уместо строгости и закона“ (Држава, X, 607). Постоји, значи, добра и лоша музика. Али за његовог ученика Аристотела (384-322 пре наше ере) све су хармоније дозвољене, с тим што постоји музика «за образовање, музика за прочишћење душе, за забаву, за одмор духа и за опуштање после напора» (Политика, 1342). Код Аристотела се дакле размишљање о музици помера са области интелекта ка области чулности, и на тај начин води уметност ка појму потрошачког нагона.

Тек са његовим учеником Аристоксеном (360-300 пре наше ере) чула и интелект се више не супротстављају једно другом. Људско биће има обе одлике : оно осећа захваљујући својим чулима, али својом свешћу може и да протумачи оно што осећа. Кад би једно од тих двоје недостајало, људско биће не би било целовито. (Тек сада запажам да смо ми, у овој нашој дискусији, ненамерно супротставили Спарту и Атину).

Одисеј и сирене, мозаик

ЈK
Тако су наши философи, већ пре 2500 година схватили физиолошку и психолошку моћ музике, и њен утицај на друштвену и политичку стварност. Без обзира што је музика античке Грчке била различита од наше, слажем се са тезом да је музика много сложенија него што то може да изгледа на први поглед.

Када се ради о музичком образовању, сматрам да треба будно пазити на равнотежу између онога што је лично и интимно, и онога што је објективно и рационално. Ученици се уписују у музичке школе зато што они (или њихови родитељи) воле музику, и сматрају да је она важан састојак образовања. Наша улога педагога је да, пре свега, вреднујемо оно што ученик осећа и што носи у себи.

Ми треба да га водимо кроз музику дајући његовим емоцијама техничку подлогу и рационално објашњење, и помажући му да се оствари у будућности тако што ће да овлада својим прошлим и садашњим уметничким искуствима. Естрада је сусрет са стварношћу, јер је тада уметик сам пред својом публиком. То је искуство кога се сви плаше, али кога морамо савладати. „Идеал треба тражити у свакодневном раду, али када смо на сцени, треба себе прихватити онаквим какви смо у том тренутку“, је био мудар савет једног од мојих професора.

Али, због тих „спартанских“ и „олимпијских“ састојака не треба заборавити дубоки смисао овога о чему причамо : да, музика улази директно у наша срца, не требају јој речи за то, даје нам снагу уз помоћ својих вибрација, са својим инсистирајућим хармонијама, са својим усклађеним ритмовима и својим пријатним звуком који плени наш слух … док смена складних акорада и вешто усклађених тоналитета доноси све могуће емоције. Музика прича неку својствену причу, проузрокује емоције, боје и слике, она нас изграђује, она је слика живота и људског рода, носи у себи све наше радости и наше падове.

Инсистирам код својих ученика на чињеници да иза сваке композиције стоји један човек, композитор. Композиције нису само ноте, звуци, хармоније и ритмови … пре њих постоји емоција. Извођач треба да се прикључи тој емоцији, да је присвоји, да се сроди – најбоље што је могуће – са емоцијама самог композитора.

AД
Твоја идеја о људским емоцијама које долазе до израза преко композитора, ме упућују на идеју да посветимо наш следећи разговор теми инспирације.

А што се тиче нашег данашњег разговора, забележио сам две теме које си напоменула : значај „спартанске“ и „олимпијске“ дисциплине када се ради о извођачкој уметности, али и о значају емоција у педагошкој пракси. Запазио сам да желиш да даш емоцијама техничку подлогу и рационално објашњење.

Чини ми се да образовање публике треба такође да буде засновано на емоцијама и на њиховом рационалном тумачењу. За почетак те теме, поменуо бих искуство антрополога Клода Левија-Штрауса : током једне од његових мисија у Африци он је пустио снимак једне Моцартове симфоније припадницима племена које никад није имало сусрета са спољним светом. Кад их је упитао за њихов утисак о тој музици, они су му рекли да је то један „хаос“, „неред“ и „бука“ … Тако је композитор који је за нас синоним реда, склада и равнотеже, био за њих неред и бука! Да ли то значи да је образовање ствар навике, условљавања?

Ради се о тешком питању, јер оно покреће две области : естетику (објективни критеријуми лепоте) и образовање (свесно схватање правила лепоте).

Пример племена које слуша по први пут Моцартову симфонију је поучан : свако од нас може да се нађе у тој ситуацији када се сусретне по први пут са неким новим светом. Да би се тај нови свет «припитомио» треба ићи корак по корак : пре упознавања са симфонијским оркестром можемо почети са једним инструментом, пре сложене симфонијске форме можемо слушати неки кратак и једноставан музички комад. Узмимо управо пример Моцарта – његови менуети за клавир, које је компоновао са својих шест година, могу да буду добар пример почетног музичког образовања. На тај начин се лични сензибилитет слушаоца зближава са тим посебним типом музичке реторике, која је врло различита од реторике народне музике било које цивилизације. Тако се може прећи на следећу етапу, на рационално и аналитичко схватање те реторике.

Тај тип образовања избегава било какво условљавање или навику, јер, под прво, оно даје могућност слушаоцу да покрене сопствене емоције, а затим и да их рационално објасни.

Тако се може решити и компликована проблематика «објективних критеријуна лепоте», као и лоша навика да се ти критеријуми своде на «ово ми се свиђа» или «ово ми се не свиђа» : кад једна особа успе да схвати и да објасни сопствени уметнички укус и сопствени сензибилитет, кад зна зашто јој се нешто свиђа или не свиђа, она то може да објасни и неком другом. Успешно образовање се преноси са једног на друго. Некадашњи «ученик» постаје данас «професор».

На тај начин образовање се не своди на условљавање, на устројавање, или на манипулацију укуса публике.

Твоја примедба да је музика „много потпунија него што се то чини на први поглед“ помаже да боље схватимо мишљење античкох философа, које се модерном човеку може учинити екстремно : ко би данас могао да прихвати Платоново мишљење да „уметност треба да буде прописана законима“ (Закони, 797, д, е) и да би једног „несвакидашњег и надареног“ песника требало прогнати из града, и довести неког другог, „сувопарнијег и непријатнијег“ песника (Држава, III, 398 a)?

Ипак мислим да су антички философи схватили скривену моћ музике, „потпуност“ о којој ти говориш.

Миљенко Станчић, Љубавна песма

Музика је несемантичка уметност : она не описује ништа од онога што се може запазити у свакодневници, ништа што би се могло изразити на неки други начин, путем слика или путем речи. Сликарство нам може приказати особе, пределе, пријатне или непријатне догађаје, призоре који су допадљиви или недопадљиви; књижевност може да их опише, може да нам представи неке личности или неке идеје као пријатне или непријатне, може да подржи политичке, социјалне или религиозне идеје … док музика не описује ништа од онога што можемо запазити у свакодневном животу. Својим ритмовима, мелодијама, хармонијама … музика утиче на неприметан начин на људску душу, она је обликује, утиче на њу на невидљив начин. Када се ради о томе, волим да наведем почетак песме „Опомена“ Десанке Максимовић, српске песникиње двадесетог века :

Чуј, рећи ћу ти своју тајну :
не остављај ме никад саму
кад неко свира.

Могу ми се учинити
дубоке и меке
очи неке
сасвим обичне.

Може ми се учинити
да тонем у звуке,
па ћу руке
сваком пружити.
…/…

Ова поезија, тако типично женска (у најлепшем и најплеменитијем смислу те речи, и какву – по мом мишљењу – ниједан мушкарац не би био способан да напише), изражава необјашњиву лепоту музике. Сви они – и антички философи, и Толстој у својој «Кројцеровој сонати» као и модерна српска песникиња – признају музици моћ неприметног преображавања људске душе. „Ваљано упражњавање“ и „исправно бављење“ музиком, како то антички философи зову, значи можда само да музика не треба да нас доведе до тога да „заборавимо како се зовемо“. Можда је управо то улога музичког образовања и образовања путем музике – дозволити музици да облагоради нашу душу, али да је не одвоји од наше свести. Да оплемени наше биће, али да сачува његову целовитост.

(15/05/2021)

———————————————————————————-
Дамњановић, Александар, Београд 1958, композитор и диригент. Образовао се на Факултету Музичке Уметности у Београду (композиција код В. Мокрањца, дириговање код Ж. Здравковића и Б. Пашћана) и на Париском конзерваторијуму, где је дипломирао 1983. Живи и ради у Француској, најпре као диригент у Рену и професор у Сен Грегоару (основао оркестар Camerata Gregoriana и Festival des Arts), а 1998. постао је директор конзерваторијума Хектор Берлиоз у Паризу, где је основао гудачки оркестар Sinfonietta, као и фестивал Помешани гласови (Voix mêlées), на коме редовно наступају уметници из Србије. Добитник је награда на Међународном такмичењу композитора Андре Жоливе у Паризу (1987) и Међународног такмичења ARTAMA у Чешкој (1998). Постмодерниста инспирисан византијском духовном и српском народном музиком, Дамњановић је остварио богат опус из кога се издвајају Еолске харфе, Christmas Carol и Рождество за хор, Folksongs за сопран и гудаче, Искушења св. Антонија и Пасакаља за гудаче, Лирски квартет, Четири француске песме за глас и клавир, Ако те заборавим, Јерусалиме за чембало.

Велика општа илустрована енциклопедија
Larousse, допуњено српско издање, 2012.
године

слушати његове композиције : https://damnianovitch.com/test/

————————————————————————-
Пијанискиња и пијанофортискиња Јоко Канеко је рођена у Нагоји, у Јапану, и почела је музичке студије на Тохо-Гакуен школи у Токију. Као добитница стипендије Француске Републике била је примљена на Високи Париски Конзерваторијум за Музику (CNSM) који је завршила са највишим дипломама из клавира и из камерне музике 1991. године. Основала је «Квартет Габријел» који је деловао од 1988. до 2008. године, и био добитник међународних признања из камерне музике «Виторио Гуи» у Фиренци (1992) и «Виоти» у Верћелију (1993). Јоко Канеко је свирала са најпризнатијим уметницима међународног нивоа.

Међу њеним професорима поменимо имена као што су С. Токумаро, Ж. Муније,

М. Бероф, И. Лорио-Месијан, Ж. Мујер, Ж. Ибо, Ђ. Куртаг. М. Преслер и Ј. ван Имерсел. Пасионирана непознатим делима камерне музике, она је снимила необјављене композиције Ж. Б. Гроса са виолончелистом К. Коаном (C. Coin), клавирске квартете Лекеа (Lekeu), Ана (Hahn), Сен-Санса (Saint-Saëns), Жонгена( Jongen), Фореа (Fauré) и Шосона (Chausson) са Квартетом Габријел, Моцартове Концерте за два клавира са Ј. ван Имерселом, као и Бетовенова, Моцартова и Шубертова солистичка дела за клавир. Многи од ових снимака су добили најпрестижније награде.

Почев од 2019. године Јоко Канеко је премијерно извела неколико композиција за клавир/пијанофорте српског композитора Александра Дамњановића.

Јоко Канеко редовно гостује на Сензоку Конзарваторијуму у Јапану, на Париском Конзерваторијуму (CNSM), на курсевима у Шато-Гуијону (Француска), где са успехом преноси младим музичарима традицију и ентузијауам који је и сама примила од великих мајстора са којима је имала прилику да ради, тако да су многи од њених ученика постали велика имена међународне уметничке сцене.