Разговор између композитора и извођача | Појам времена и музичког времена | А. Дамњановић и Ј. Канеко
Разговор између композитора и извођача
Предговор
Прошло је већ 15 месеци од када сам добила понуду да узмем перо у руке у својству извођача и да објавим сваког месеца чланак у музичкој ревији „Уметнички меркур“, која постоји већ 5 година.
Од када је неочекивана санитарна криза затворила границе многих земаља већ више од годину дана, могли смо да констатујемо до које мере је технолошки развој преобразио наш свакодневни живот.
У том контексту, ми желимо да нађемо начин који нам омогућава отварање језичких (а можда и културних) препрека, које нас и дан данас, у 2021. години, раздвајају једне од других, узимајући ипак у обзир све наше разлике и сва богатства наших баштина : размењујући искуства са госпођом Марико Окајама, оснивачем и директорком ове ревије, дошла сам до идеје да укључим у ово искуство једну личност чије су порекло и струка различити од мене, и уз чију помоћ желим да покушам да продубим неке универзалне теме, путем дијалога на француском и на јапанском језику.
Ради се о композитору Александру Дамњановићу, изврасном музичару, који је такође и полиглота, познавалац философије и теологије, који је тај изазов прихватио.
У складу са „вишејезичком“ политиком ове ревије, решили смо да додамо и српски језик, матерњи језик Александра Дамњановића.
Драго нам је да тако можемо да вам понудимо дијалог на три језика, на француском, на јапанском (у мом преводу) и на српском (у преводу Александра Дамњановића), служећи се свим предностима интернета : може се рећи да је то важан догађај у нашој историји.
Када било ко од нас „има жељу“ да сазна нешто ново, да буде обавештен, он увек може да „крене ка другим људима“ без обзира на језичку препреку, управо путем интернета ; сигурна сам да на овај врло једноставан начин можемо доћи до још бољег и још богатијег духовног живота.
И најзад, користим ову прилику да се најдубље захвалим свима који нам дају драгоцене савете.
Појам времена и музичког времена
Александар Дамњановић и Јоко Канеко
Етимологија речи време : реч време на латинсконм језику tempus, долази од грчке речи τεμνεῖν (темнеин) која значи сећи, пресецати, што означава дељење временског тока на мање делове
Јоко Канеко (ЈК)
У области астрофизике, време налази своје место у простору у вези са светлошћу и са брзином. Реч „светлосна година“ означава дистанцу која је управо оно време које је потребно светлости да пређе пут од једне удаљене планете до планете Земље.
Са појавом људских бића на Земљи и са њиховом способношћу да замисле апстрактне појмове, појам времена је био доведен у везу са ритмом и кретањем звезда и саме Земље, који су дали смену дана и нићи, ритам горишњих доба …
Коперник (1473-1543) је први замислио идеју хелиоцентризма (сунце као центар галаксије), што је потврдио и Галилеј (1564-1642), што је Католичка Црква прихватила тек 1983. године.
Рајски врт пре Пада. Господ Бог приводи Адама и Еву једно другом.Горе на лево се види анђео са мачем, који ће бити да задужен да чува улаз у Рај после Пада
Александар Дамњановић (АД)
Бог ствара свет за шест дана :
- дан : стварање светлости и одвајање светлости од таме
- дан : одвајање воде под сводом и воде над сводом
- дан : стварање Земље и биљног света
- дан : одвајање дана од ноћи и стварање малих и великих светила (сунце, месец и звезде)
- дан : стварање живих бића
- дан : стварање људског рода
(Библијски појам „дана“ је алегорија. Библијски појам „дана“ може да подразумева период од неколико хиљада, неколико стотина хиљада или милиона година … што може да помири дарвинистичку и библијску концецију стварања света).
Први човек, Адам, који је био задужен да обрађује земљу и да чува Рајски врт, добија од Бога „друга“, Еву, тако да су њих двоје „једно тело“. За сада време не постоји, будући да се људска бића не размножавају (рађање подразумева неопходно одбројавање сатнице, што подразумева смрт), и будући да још увек не постоје телесни односи између Адама и Еве (јер су они „једно тело“).
Но жеља за знањем, жеља људског бића да постане Бог, чине да Адам и Ева поједу плод дрвета познања, увиђају да су наги (што значи да откривају могућност телесних односа и репродукције), и због тога бивају прогнани си Раја. Одбројавање времена почиње са појмом повратка „ … вратићеш се у земљу од које си узет, јер си прах, и у прах ћеш се вратити“. Кружно време почиње наизменичном разменом живота и смрти.
А и сам почетак историје је трагичан, будући да је обележен завишћу и смрћу : син Адам и Еве, Каин, убија свог брата Авеља.
ЈК
Почев од тренутка када човек измисли сат и календар, одреди да година има 12 месеци, да седмица има 7 дана, да дан има 24 сата а минут 60 секунди, појам времена постаје математичка област, неприкосновена и непоколебљива.
Насловна страна књиге са хаику песмама на јапанском и француском језику
Моја лична прича : у младости су ме упечатиле књиге Чарлса Дарвина, као и појмови астрофизике и археологије. Ако је светлост једне звезде кренула пре неколико милиона светлосних година, онда значи да фосили које је мој брат скупљао и стављао у своју колекцију представљају живот који је стар неколико милиона година.
А гледајући звезде током мојих путовања од музичке школе до породичне куће која се налазила у предграђу Токија, ВРЕМЕ, посебно оно време које ми је непознато, све што је прошло или удаљено, је постало од велике важности у мом животу.
За човечанство, „прошло“ време би могло да буде синоним целог једног живота.
АД
Стране из књиге са 1. и 3. хаику песмом из композиције „Шест хаику песама“
Управо ме је проблем времена спречавао да компонујем музику на текст јапанских хаику песама, иако сам још од младости читао и волео ту поезију : хаику песме су кратке, а мени је потребно мало више времена да бих развио неку музичку идеју, у сваком случају више него што траје један хаику. Компоновати музику на поезију значи служити се текстом, компоновати вокално дело. Поштујући текст хаику песама нисам желео да понављам до бескраја исту фразу, исту реч … да бих на тај начин продужио време које ми је потребно да развијем музичку мисао.
Тако су годинама хаику поезија и моја музика остале неприступачне једна другој.
Решење је било, најзад, у инструменталној композицији : нагласке и мелос стихова одрецитованих на јапанском језику сам преточио у музичке фразе.
Погледајмо како то изгледа на примеру прве песме, „Иноћи футацу но“
Три стиха
Иноћи футацу но Накани икитари Сакура кана
(Тако наше судбе две Још увек живе су сад У срцу трешње)
… су била преточена у музичке фразе, строго се придржавајући мелодије и ритма текста на јапанском језику
Kад се одстрани текст остају три музичка фразе …
… и утисак да клавирске дирке рецитују текст.
Прва страна партитуре прве хаику песме „Тако наше судбе две“
Од самог почетка, прва фраза (Иноћи футацу но) се појављује три пута у различитим регистрима и ритмовима, после чега се трећа фраза (Сакура кана) упорно понавља два пута у истом регистру, па се почетак прве фразе понавља четири пута у различитим ритмовима и регистрима …
Када би се речи и фразе у поетском стиху понављале у таквом нереду, без икакве литерарне логике, настала би неозбиљна и површна игра речима, недостојна лепе Башове поезија. Напротив, преокренути или поновити фразу, променити распоред фраза не представља проблем у музичком делу. Напротив, музика тиме добија на слојевитости, на густини, на унутрашњем садражају. Када више особа говори истовремено немогуће је разумети их, настаје какофонија. Насупрот томе, више истовремених складних нота у музици производи хармонију.
На тај начин, када дирке клавира « рецитују » стихове хаику песме у раличитим регистрима, час брзо, час спорије, када једне одговарају другима … слушалац улази у неку ванземаљску временску димензију.
Овоземаљско време може бити праволинијско – бескрајно, недефинисано, безоблично, или може бити кружно – оно које се мери безнадежно истим аршинима секунди и минута. Ма колико се музичко дело може измерити у минутима и секундама, слушалац га не доживљава као обичан бројчани доживљај, већ као једно парче живе вечности, један део надприродног времена који је истргнут од безнадежне баналности природног времена.
Музика стварно преображава наш доживљај времена, она нас уводи у неку другу врсту временитости, различиту од оне коју смо осуђени да преживљавамо у нашем свакодневном животу.
ЈK
У вези композиције „Шест хаику песама“) које су компоноване на пролеће 2020. године : свакако је дирљиво констатовати да се неко ко није Јапанац (Александар Дамњановић) интересује до те мере и толико година за хаику поезију, да на крају компонује музику по њој. Те песме, јако кратке, где сваки од три стиха садржи само 5+7+5 слогова, обавезно помињу једно од годишњих доба.
Тачно је да у нашој, јапанској култури, постоји нека посебна врста емпатије, где није ред исказати све што се жели рећи, час због бон-тона (у свакодневном животу), час зато да би се саговорнику дала слобода да сам погоди шта ће бити исказано после. Композитор Александар Дамњановић је открио управо тај лични неизрециви слој, то „скривено време“, са много деликатности и људске топлине.
Слушати “Шест хаику песама” Александра Дамњановића (рецитација и клавир : Јоко Канеко)
Слажем се са појмом „кружног“ времена, али налазим да је оно пре свега „праволинијско“ ; уосталом на три језика, на француском, на енглеском и на јапанском се за време употребљава глагол који има везе са водом : « couler » « flow » « 流れる».
AД
То је случај и са српским језиком, где се каже да време „тече“.
ЈK
У музици време је тесно везано за начин на који се развија музичка реторика.
У том случају, наш доживљај времена може да буде фелксибилан и «ванвременски».
AД
Уметност, посебно музичка уметност, успоставља један посебан однос са временом, које се простире до бескраја. Дужност уметности није да репродукује стварност, него да је промени, да је преобрази (и то у дословном смислу, пре-образити, променити образ, то јест лик нечега). „Пре-образити“ не значи негирати стварност, то значи само је обући у једно другачије рухо, сачувати њен садржај, али дати јој један другачији материјални израз. И, наравно, то рухо, тај материјални израз, не би смео да нагрди стварност, јер улога човека на Земљи није да уништава ту Земљу, већ да је улепшава.
Тако, рецимо, ликовна уметност прображава стварност – па ће на дводимензионалном платну представити три димензије, или ће испричати читаву причу која траје неколико дана на слици која је по својој природи фотографисани тренутак (као што то чини икона Христовог Рождества где је неколико различитих догађаја присутно на истој осликаној површини. Зар то није слична логика оној музичкој логици по којој је написана композиција „Шест хаику песама“?
Прича која траје неколико дана на различитим местима, је осликана овде на једној површини : У горњем левом углу мудраци са истока прате звезду на небу, док у горњем десном углу анђели већ најављују пастирима радосну вест.У средини на левој страни анђели се клањају новорођенчету, а у средини на десној страни мудраци са истока се тек спремају да уђу у пећину и да му се поклоне. У средини се налази новорођенче у јаслицама а поред њега стоје во и магарац, док Марија лежи по страни у неким својим мислима.Сасвим на дну иконе, у левом углу, налазе се два мушкарца, нека мистериозна особа за коју се мисли да је отелотворење Ђавола који покушава да убеди Јосифа да Марија није била девица, и Јосиф који је очигледно забринут и замишљен.
На дну иконе, у десном углу, две жене купају новорођенче.
Свако од нас је могао да осети то у неком Баховом хоралу, у Шубертовој композицији, у неком Моцартовом лаганом ставу или у једном од ставова Бетовенове „Пасторалне“ Симфоније, Музика не прображава реалност времена (јер време нема друге реалности осим оне коју жива бића доживљавају), она га преображава изнутра. Музика прображава наш осећај времена. Није време преображено, ми смо преображени посредством уметности.
То је циљ уметности – дозволити нам да проживимо једну другачију стварност, да побегнемо од овоземаљске и материјалне стварности, да угледамо једну нову стварност, која нас позива на стварање једног новог света, већ сада и већ овде. Јер, није интересантно живети у овом животу сањајући непрестано о неком другом животу, који ће се појавити, можда, једног дана. Интересантно је покушати живети тај нови и бољи живот већ сада, почети конструкцију бескрајног и неограниченог живота почев од оног садашњег, ограниченог … и на тај начин направити везу између овог садашњег живота и оног будућег.
ЈK
Замислите само шта се све дешава у глави извођача (рецимо код мене), или једног диригента : треба да чује унапред музику унутрашњим слухом да би успео да оствари оно што је замислио у складу са композиторовим намерама, 1) звук који ће произвести истог тренутка, 2) слушајући истовремено звук који је произвео претходне секунде, ). у спони са оним што ће се десило пре тога, да би на тај начин одлучио и донео хитну одлуку о ономе што ће урадити у тренуцима који следе …
Будућност-садашњост-прошлост не престају да се окрећу у извођачевој глави око сваке музичке фразе током целог трајања изведеног дела.
Тако, у току извођења једног дела, извођач мора стално да зна где иде и одакле долази, не заборављајући да узме у обзир акустику сале, стање инструмента, своје партнере.
Тако је извођачево памћење неодвојиво од саме музике, и неопходно да би се музичким временом овладало.
AД
Ако се ослонимо на библијску причу, где је неодређено и бескрајно време Раја било замењено исецканим и ограниченим временом, онда је музичар онај који покушава да поправи тај пораз, покушавајући да доведе у везу прошло, садашње и будуће време (оно на шта Јоко Канеко указује у претходном пасусу). Музичар покушава да замени безнадежни повратак (повратак у прах, у смрт) повратком у наду (понављање музичке теме је подсећање … а подсећамо се својом вољом само нечега што је било пријатно).
ЈK
Још увек нисмо говорили о емоцијама.
AД
Управо је прилика да се говори о тој теми. Понављање пријатне емоције (понављамо неку тему зато што нам се свиђа), је дакле повратак времена које окрепљује.
—————————————————–
Дамњановић, Александар, Београд 1958, композитор и диригент. Образовао се на Факултету Музичке Уметности у Београду (композиција код В. Мокрањца, дириговање код Ж. Здравковића и Б. Пашћана) и на Париском конзерваторијуму, где је дипломирао 1983. Живи и ради у Француској, најпре као диригент у Рену и професор у Сен Грегоару (основао оркестар Camerata Gregoriana и Festival des Arts), а 1998. постао је директор конзерваторијума Хектор Берлиоз у Паризу, где је основао гудачки оркестар Sinfonietta, као и фестивал Помешани гласови (Voix mêlées), на коме редовно наступају уметници из Србије. Добитник је награда на Међународном такмичењу композитора Андре Жоливе у Паризу (1987) и Међународног такмичења ARTAMA у Чешкој (1998). Постмодерниста инспирисан византијском духовном и српском народном музиком, Дамњановић је остварио богат опус из кога се издвајају Еолске харфе, Christmas Carol и Рождество за хор, Folksongs за сопран и гудаче, Искушења св. Антонија и Пасакаља за гудаче, Лирски квартет, Четири француске песме за глас и клавир, Ако те заборавим, Јерусалиме за чембало.
Велика општа илустрована енциклопедија
Larousse, допуњено српско издање, 2012.
године
слушати његове композиције : https://damnianovitch.com/test/
—————————————————–
Пијанискиња и пијанофортискиња Јоко Канеко је рођена у Нагоји, у Јапану, и почела је музичке студије на Тохо-Гакуен школи у Токију. Као добитница стипендије Француске Републике била је примљена на Високи Париски Конзерваторијум за Музику (CNSM) који је завршила са највишим дипломама из клавира и из камерне музике 1991. године. Основала је «Квартет Габријел» који је деловао од 1988. до 2008. године, и био добитник међународних признања из камерне музике «Виторио Гуи» у Фиренци (1992) и «Виоти» у Верћелију (1993). Јоко Канеко је свирала са најпризнатијим уметницима међународног нивоа.
Међу њеним професорима поменимо имена као што су С. Токумаро, Ж. Муније,
М. Бероф, И. Лорио-Месијан, Ж. Мујер, Ж. Ибо, Ђ. Куртаг. М. Преслер и Ј. ван Имерсел. Пасионирана непознатим делима камерне музике, она је снимила необјављене композиције Ж. Б. Гроса са виолончелистом К. Коаном (C. Coin), клавирске квартете Лекеа (Lekeu), Ана (Hahn), Сен-Санса (Saint–Saëns), Жонгена( Jongen), Фореа (Fauré) и Шосона (Chausson) са Квартетом Габријел, Моцартове Концерте за два клавира са Ј. ван Имерселом, као и Бетовенова, Моцартова и Шубертова солистичка дела за клавир. Многи од ових снимака су добили најпрестижније награде.
Почев од 2019. године Јоко Канеко је премијерно извела неколико композиција за клавир/пијанофорте српског композитора Александра Дамњановића.
Јоко Канеко редовно гостује на Сензоку Конзарваторијуму у Јапану, на Париском Конзерваторијуму (CNSM), на курсевима у Шато-Гуијону (Француска), где са успехом преноси младим музичарима традицију и ентузијауам који је и сама примила од великих мајстора са којима је имала прилику да ради, тако да су многи од њених ученика постали велика имена међународне уметничке сцене.
